ZNAŽNA PORUKA I ISKUSTVO DJEVOJKE: Zašto sam odlučila da PREKINEM vezu dugu šest godina

Pročitajte snažnu poruku i iskustvo jedne djevojke koja je nakon 6 godina ljubavi riješila da stavi tačku.

prekid

“Mnogi su mi govorili da se dugogodišnje veze obično ne završe slavno, ali nikada nisam željela da mislim o tome.

Voljela sam ga, bila sam sigurna da će on biti moj muž, otac moje djece, ali onda su se stvari preokrenule. Vjerovatno odmah pomišljate da me je prevario sa drugom, da sam ja našla nekog, da smo se posvađali ko zna zbog kakve krupne stvari… ali ništa od toga.

Moja ljubav je jednostavno počela da se gasi. Ne osuđujte me odmah, sačekajte da čujete razloge.

Upoznali smo se na fakultetu, zajedno smo studirali, zajedno i diplomirali a onda su se kockice spojile.

Da se razumijemo odmah, nisam od onih razmaženih djevojaka koje su željne pažnje, koje ništa ne mogu same. Ja sam od onih koje će da se bore do kraja, koje mogu sve, koje će učiniti mnogo da se on ne osjeća zapostavljeno, ali od njega to nisam mogla da očekujem.

Tačnije, u prve tri godine naše veze sve je bilo sjajno. Voljeli smo se mnogo, provodili zajedno divne trenutke a onda se opustio. Vjerovatno se momci opuste kada shvate da ih djevojka toliko voli pa pomisle da i ne moraju više da se trude. Vjerujte nije tako, za sve je potrebno dvoje!

U trenutku kada sam shvatila da je stiglo vrijeme njegove sigurnosti, počela sam još više da se borim. Nisam željela da nam veza pređe u onu čudnu naviku, da se udaljimo i slično. Trudila sam da mu budem što bolja, u svakom trenutku sam bila spremna za sve što je u vezi njega. Čak sam zapostavljala i svoje obaveze, svoje društvo, porodicu, neka svoja uživanja, išla sam sa njim na utakmice, dolazila sa posla kod njega, brinula kada je prehlađen, sve…

A onda kada ga zamolim da se on dođe kod mene u stan, kada ga zamolim da idemo negdje, uvijek sam dobijala odgovor: ”mrsko mi, dođi ti kod mene, bićemo u stanu” i slično, a nikada mu nije bilo teško da izađe sa svojim društvom, da završava sve svoje obaveze. Osjećala sam da me stavlja u drugi, pa čak i treći plan.

Sve je to trajalo tri godine a ja sam lagano padala u depresiju. Shvatila sam da sam zapostavila sve a da on ne primećuje da kod nas nešto ne valja. Moje riječi nisu dopirale do njega, plakala sam i molila ga da se promijeni nešto ali on je smatrao da nema potrebe za tim, da je kod nas sve u najboljem redu.

Da, njemu je bilo odlično a ja sam postajala sve nervoznija, rastrzanija i depresivnija. Gledala sam ljude oko mene kako su sretni a ja ne pamtim kada sam se smijala.

Onda sam počela da mu govorim šta nije u redu i uvijek bismo se svađali. To je postajalo sve češće. Ja bih govorila, on me ne bi slušao, osjećala bih se kao da pričam zidovima, a onda bi se posvađali. Sve je bilo previše mučno za mene, nisam znala šta da uradim, a da on vidi da imamo problem i da ja ne mogu više da sve usmjerim ka njemu a da nemam povratne informacije.

A onda sam jednu noć sjela i dobro razmislila. Ne želim da ga izgubim, ne želim svih šest godina da bacim tek tako ali ne mogu ni da se trudim sama. Treba mi osjećaj voljenosti, podrške, da jednostavno osjećam da je tu, ali ja ništa od toga nisam imala.

Donijela sam odluku! Raskinut ću! Pozvala sam ga sljedećeg dana, naravno, opet sam morala ja da odem njemu ”na noge”. Skupila sam snage, rekla mu da ne mogu više. Trgao se, nije mogao da vjeruje šta čuje ali ja nisam odustajala od svoje odluke. Bilo mi je teško, srce mi je pucalo, ali nisam mogla dalje. I dalje nije vjerovao, zamolio me je da odem i da razmislim još jednom, obećavao da će se sve promijeniti, da će biti bolje.

Ok, možda i hoće, ali gdje je bio sve ovo vrijeme? Kako ništa nije vidio? Nema veze, popustila sam još jednom i rekla mu da idem ali da ćemo da se čujemo za nekoliko dana. Molio me u suzama da dobro razmislim, obećala sam.

Nije prošlo par dana, banuo je na moja vrata. Još jednom smo lijepo popričali, još jednom sam mu predočila sve probleme i ono što me muči u nadi da je nešto shvatio za ove dane i da ima rješenje. U trenutku kada sam mu rekla da je razmažen i samoživ, razbijesnio se i izašao iz stana. Ta reakcija je bila moja definitivna odluka. Kada sam shvatila da ne može da prihvati kritiku i ono što mene muči, znala sam da se ništa neće ni ispraviti.

Teško mi je bilo ali kada me posle nekoliko sati pozvao rekla sam da sam donijela konačnu odluku. Možda nas život nekada opet spoji, nikada se ne zna… Volim ga i dalje ali ne mogu da budem u vezi u kojoj se osećam toliko usamljeno, u kojoj nemam podršku niti osjećaj da me neko voli.

Tražio me danima ali nisam popuštala. Okrenula sam se svom životu, završavala sve svoje obaveze, ponovo se družila sa ljudima i ponovo nabacila osmijeh. Osjetila sam se rasterećenije. Naravno, postojali su, i dalje postoje trenuci u kojima me uhvati tuga ali borim se protiv toga. Nikada nisam mogla da zamislim da ćemo ovako da završimo, ali izgurat ću.

Ono što želim da vam poručim je da koliko god volite neku osobu, sebe volite više! Nikada ne zapostavljajte svoju porodicu i prijatelje zbog nekog ko će vam možda kroz neko vreme okrenuti leđa ili vas jednostavno stavljati u drugi plan. Moja sreća je što oko sebe imam divne ljude koji su me i posle svega, posle toga što sam ih toliko zapostavila, odmah prihvatili objeručke i trude se da osjetim njihovu ljubav ali i zaboravim što pre na ovu neslavnu”.

Izvor: Kurir.rs



Pratite nas na FB!
Lajkujte i podržite našu stranicu
×
Did you like it?
Share it on Facebook
  Pratite nas na Facebooku