Više NEMAM metastaze i poslije 150 metoda alternativnog liječenja, VJERUJEM u hemioterapiju

Otkad ima rak, isprobala je preko 150 alternativnih metoda lečenja. Pogrešila je, priznaje. Zahvaljujući kombinaciji hemioterapije, biološke i imunoterapije, više nema metastaze.

108463_isidora-bjelica-01-ras-foto-emil-conkic

Isidora Bjelica: Niko ne zna šta je ta bolest, ali dokazano je da radost i pozitivan stav neverovatno povećavaju šanse da se preživi.

Poslednja čudesna vest je da od 70 metastaza više nemam nijednu aktivnu. A put do toga bio je put kroz pakao. Većina mog života je greška, pa je prirodno da pogrešim i oko terapija, počinje ispovest o grčevitoj borbi za život Isidora Bjelica (49). O borbi koja traje više od tri godine.

Isprva je odbila hemioterapiju, najviše zbog svega što je čula od onih koji vole da kuju zavere. Ne zna čovek koga da sluša kad se suoči s takvim neprijateljem koji grize celo njegovo biće, kaže. Tako je lutala među preko 150 alternativnih metoda lečenja. Priznaje da je verovatno pogrešila, a rezultate je dala samo najnovija kombinacija hemioterapije, biološke i imunoterapije.

– Imam kancer jajnika koji se širi kao požar. Danas mogu da budem u remisiji, a za dva meseca na samrti. U borbi s rakom nema pravila. Zato sam tragala za lekom u 12 zemalja.
Pošto zvaničnog leka nema, kaže da može samoj sebi da čestita što je još uvek živa. Četiri puta je bila na ivici smrti. I četiri puta se vraćala. Videla koliko je čovek glup i malen.

Život s rakom je kao život kao u logoru

– Dok god nemam metastazu na centru za humor, za mene ima nade. Ali bilo je tako teških dana da nisam mogla ni da se smejem ni da plačem. Kad čoveku bolest pojede humor, znači da je u opasnoj zoni.

Tražila je snagu u porodici, čitaocima, a na kraju shvatila jedno: čovek je sam sa tim užasom u sebi i ne može se nigde sakriti, osim u poneki san u kom na tren zaboravi da je bolestan. Ali nije dozvoljeno odustati jer ste onda gotovi.

Isidora pamti baba-ujnu, Jevrejku, koja je bila u koncentracionom logoru. Kasnije, kada je obolela od raka, rekla je Isidori da je život sa tom bolešću isti kao život u logoru. Setila se te njene rečenice kad se i sama razbolela.

– Od trenutka dijagnoze život je logor. Ne znaš kada će te odvesti na pogubljenje, a svaki novi dan je mučenje. Pojma nemaš šta si kriv i što te muče, a opet veruješ u čudo i nadaš se.

Kaže da ljudi sa takvom bolešću ili polude, ili se prosvetle, ili odluče da umru jer im je dosta svega.
– Kažu ovo nije život… Sve ih razumem, ovo nije za živog čoveka. Molila sam dragog Boga da me snaga i zdrav razum ne izdaju.

Tuga i strah hrane svaku bolest

Gledala je Isidora kako i najjači puknu i odu jer se bore protiv nečeg što ne jede samo telo nego um, emocije. Zato je to tako teška bolest. Seća se drugarice koja je imala treći stepen kancera, kao i ona. Jednog jutra se obesila, nije mogla više.

Kaže za sebe da je preosetljiva, a preosetljivi ljudi i dobijaju autoimune bolesti jer ne mogu da izdrže nepravdu i zlo, pa tu tugu okreću protiv sebe.

– Shvatila sam bolest kao priziv da radim duhovno na sebi. Nažalost, bez patnje nema duhovnog zrenja. Postoji ona američka knjiga u kojoj tvrde da sami sebi prenatalno namećemo teške bolesti i zadatke da bismo brže duhovno napredovali.

Zato voli da se našali da će posle ovog iskustva sledeći put odabrati da bude starleta u Majamiju. Vodi se rečima rumunskog filozofa Siorana da je pisanje najbolja terapija. Pisala je i tokom najtežih terapija, i dok je bila na umoru. A štošta se u njenom procesu stvaranja promenilo. Nekad je to bilo pitanje umetnosti, tiraža, danas smatra da je to sve glupost, igra taštine.

– Sada mislim da moje pisanje ima smisla samo ako pomogne bar jednoj duši. Moje poslednje knjige „Spas“, „Spas 2“ i „Sama“ napisane su isključivo da bi sprečile patnje drugih – kaže.

Blizina smrti naučila me je skromnosti

Svojevremeno je bila deo raznih humanitarnih akcija, kao devojka odlazila na prvu liniju ratišta i nosila humanitarnu pomoć za decu i ranjenike. Možda joj se zato danas čini da razume patnju svakog čoveka. Razume i da svi mi kolektivno igramo igre zaborava, ali na kraju se svako suoči sa svojom smrtnošću i smrtnošću onih koje voli. Zato misli da je ljubav jedini trag smisla na ovom svetu.

Još kao devojčica radije je čitala Kjerkegora nego igrala lastiš. Bila je opsednuta traženjem odgovora i fenomenom timor mortis. Blizina smrti i svi bolovi naučili su je skromnosti.

– Da nemam vere, verovatno bih odustala već pri prvim najstrašnijim fizičkim mukama. Mnogo mi znače molitve i reči mog duhovnika jer je on čovek neverovatnog smirenja, a smirenje je sve.

Prošle jeseni se posle skoro tri decenije vratila na ulice rodnog Sarajeva. Srećna je što je smogla snage.

– U mojoj opštoj želji da se pomirim sa svima shvatila sam da moram da se pomirim i sa rodnim gradom. Nije taj prelepi grad kriv zbog strašnih stvari koje su mi neki ljudi uradili – nastavlja. Kaže i da se Sarajevo nije mnogo promenilo, pa su je sećanja ophrvala. Ljudi su joj prilazili na ulici i grlili je, čak i neki novi klinci.

Nakon što je pogledala smrti u oči, Isidora je naučila da je za sve žene koje se suoče sa dijagnozom kancera najvažnije da ne paniče i ne očajavaju. To će samo pogoršati stanje. Ni slučajno ne treba da odbacuju zvaničnu medicinu, ali nju mogu da unaprede alternativnom. Bitno joj je i da ljudi znaju da PET/CT skener jedini prikazuje pravo stanje maligniteta, pa se ona zato leči u Skoplju. Kaže i da naročito treba bežati od onih koji tvrde da će ih samo oni izlečiti.

– Nismo mi šporet da nas neko popravi. Niko ne zna šta je ta bolest, ali dokazano je da radost i pozitivan stav neverovatno povećavaju šanse da se preživi, pod uslovom da čovek želi da preživi. Čovek mora oprostiti sebi, a to je dobrim osobama najteže. Jer mnogi rak karakterišu kao suptilno samoubistvo.

Izvor: zena.blic.rs



Pratite nas na FB!
Lajkujte i podržite našu stranicu
×
Did you like it?
Share it on Facebook
  Pratite nas na Facebooku