“Video sam VRATA PAKLA”: Poznati ljekar je priče o “svijetlu na kraju tunela” smatrao glupostima. Sada tvrdi OVO!

Doktor Radživ Parti mnogo puta od svojih pacijenata čuo je priče o svetlosti na kraju tunela i lebdenju iznad sopstevnog tela, ali nikada zapravo nije verovao u to. Sve dok ga blizak sustret sa smrću nije doveo na vrata pakla.

irlktkpturbxy9my2u2ntzmmguzmzfkmtjmntdjmtg3mzawotiyotuzni5wbmetlqlnaxqawsovas0b1gdcw5uh2tivchvsc2ntcy9nrefflzfknzrjyjqxnza1otuwndm2nji5y2fizdywnmy1mgy2lnbuzwfcaa

– Gledao sam vas u operacionoj sali. Izašao sam iz svog tela i lebdeo po plafonu. Video sam Vas kako stojite pored operacionog srola, video sam hirurga kako me zašiva, video sam medicinsku sestru – rekao mi je jedan pacijent.

On nije bio prvi koji je prijavio takve događaje. Tokom moje 25 godina duge karijere, pacijenti su mi tvrdili da su videli svoje pokojne prijatelje tokom srčanog udara ili svetlo na kraju tunela ili ljudske siluete od svetla.

Oduvek sam verovao da su takve priče besmislene, pa sam i govorio da ću se vratiti kasnije da razgovaramo. Nikada nisam. Do sledećeg dana prešao bih na drugo odeljenje, pa tehnički taj pacijent više nije bio moja obaveza. Na kraju krajeva, vreme je novac. Takav materijalista sam i ja bio. Nekoliko dana kasnije, takav pacijent bio je samo još jedna od anegdota.

“Imao sve što sam želeo”

Na mnogo načina, moja supruga Arpana i ja imali smo dobar život. Vozili smo dobre automobile, čak sam planirao da kupim Ferari, imali smo sve što nama je potrebno, ali ja moji ciljevi su bili veći – želeo sam da kupim veću kuću, još kola, kolekciju umetnina i da još veći bankovni račun.

Pobrinuo sam se i da moje troje dece dobiju najbolje moguće obrazovanje. Isplanirao sam i život mog najstarijeg sina. Trebalo je da krene mojim stopama i postane doktor, ali probelm je bio što on nije zainteresovan za medicinu. Nisam baš imao razumevanja za to. Vikao sam na njega, bio sam besan. Ali osim toga, moj život je bio skoro savršen.

“Čime sam zaslužio rak prostate?”

Onda u 51. godini života, 2008. godine, otkrio sam da imam rak prostate. Bio sam besan na boga. Šta sam uradio da to zaslužim? Zakazao sam operaciju kod jednog od najboljih hirurga u zemlji i očekivao najbolji mogući rezultat. Ipak, ostao mi je jako bolan ožiljak, a imao sam i višestruke komplikacije. Tokom naredne dve godine, imao sam još pet operacija kojima sam pokušao da otklonim posledice, ali nijedna nije dala željeni efekat.

Jedne večeri nakon moje pete operacije, odjednom sam se onesvestio. Imao sam temperaturu preko 40. Istog momenta postalo mi jasno šta se dešava. Iako sam pio antibiotike, infekcija se širila mojim abdomenom. Da nisam odmah potražio pomoć, umro bih od sepse.

Moja žena, uplakana, uspela je da me stavi u kola i odveze u bolnicu. Sećam se da sam na kratko bio svestan i da sam video hirurga. Sledeći put kada sam došao sebi, bio sam u operacionoj sali. Uspeo sam da mu kažem čime se bavim i da ga pitam šta planira da mi da. Propofol i fentanil, rekao mi je. Drugim rečima, uobičajeno, ono što bih i ja dao pacijentu.

“Osećao sam se kao da se penjem na gore ubrzano”

“Da li ste spremni?”, pitao me je i mahnuo ka anesteziologu. Zaspao sam pre nego što sam stigao da odgovorim.

Da li je to gotovo? Da li je operacija već gotova? Osećao sam se kao da se penjem na gore ubrzano, kao u liftu. To je isti osećaj u dubini stomaka kada ste vrtoglavo penjete ka 20. spratu nebodera.

Polako, počela je da mi se vraća svest. Mogao sam da vidim kako se plafon približava. Njegova sjajna površina polako mi se približava. Pogledao sam svoj stomak i video nekoliko rezova. Anesteziolog je ispričao vic i svi su se u sali nasmejali, uključujući i mene.

Ali gde se nalazim? U trenutku, zaleđen od straha, pomislio sam da, šta god da me drži na plafonu, moglo bi da me ispusti na pod. Gledao sam u čudu šta hirurzi i sestre rade na mom telu.

– Da li sam to ja? Da li sam to zaista ja? Kako mogu da budem na oba mesta u isto vreme? – pitao sam se.

Odjednom, kako mi se polje vida proširilo postao sam svestan svoje perspektive. I dalje sam bio u operacionoj sali, ali u isto vreme mogao sam da vidim svoju sestru i mamu u dnevnoj sobi naše kuće u Nju Delhiju gde sam odrastao.

Sve je bilo tako detaljno. Moja sestra je nosila farmerke i crveni džemper, a moja mama zeleni sari i zeleni džemper.

– Šta praviš za večeru? – pitala je moja sestra.

– Hladno je napolju. Trebalo bi da pravimo vruću supu. Sočivo zvuči dobro – odgovorila je moja mama.

Bio sam fokusiran na tu scenu kada me je zvuk metalnih intrumenata trgao. Okrenuo sam glavu levo i shvatio da mogu da čujem i vidim i šta se dešava ispod mene.

– Ovo je haos. Ima sreće što je ovde. Daj mi još tampona – rekao je hirurg.

Tada sam se uplašio. Šta se ovde dešava? Da li će se moja svest vratiti u moje telo ili će zauvek ostati da luta kroz večnost kao duh? Da li sam mrtav? Osećao sam se kao astronaut koji je napustio svoje svemirsko odelo. U panici sam gledao u jednu pa u drugu stranu sve dok slike nisu počele da blede. Sve je potamnelo oko mene. Laknulo mi je. Počeo sam da se vraćam u svoje telo.

“Bio sam na rubu pakla”

Onda je usledio čisti strah. Sa moje desne strane, čuo sam krike bola i patnje. Vukli su me ka ivici plamtećeg kanjona. Dim i odvratan miris spaljenog mesa napunili su moje nozdrve. Tada sam znao da sam bio na rubu pakla.

Pokušao sam da se okrenem i pobegnem, ali svaki put kada bi pokušao da napravim korak, neka nevidljiva sila me je vraćala nazad. Neki glas mi se obratio. “Vodili ste materijalistički i sebičan život”, rekao mi je. Znao sam da je to istina i stideo sam se. Tokom godina, izgubio sam empatiju za svoje pacijente.

Dok sam stajao na rubu pakla, setio sam se žene koja je došla kod mene u klinku zbog hroničnog artritisa. Zapravo želela je da razgovara sa mnom o svom mužu koji je bolovao od raka pluća. Prepisao sam joj lekove protiv bolova i odgovorio: “Voleo bih da razgovaram sa vama, ali čekaju me pacijenti”.

Bio sam kao robot. Istrenirao sam sebe da potisnem sve emocije i da razmišljam samo o sebi.

Dok je dim kuljao iz provalije, a duše vrištale oko mene, pomislio sam na sve ono što posedujem i koliko je to beznačajno. Zašto mi je sve to potrebno? Šta će mi kuća tako velika da u njoj komuniciramo preko telefona?

Imam li šanse da se popravim? Znao sam da svakog trenutka mogu da budem gurnut u vatru. “Bože daj mi šansu, daj mi još jednu šansu”, molio sam se kao nikada pre. U tom trenutku sam je i dobio i to u poslednjem obliku u kom sam očekivao da je dobijem – moj otac.

“Spasio me je otac”

Odmah sam ga prepoznao mada je izgledao 30 godina mlađe nego što je imao kada je umro. Uzeo me je za ruku, kao kada sam bio mali, i odveo sa ivice pakla. Onda me zagrlio i pokušao da me uteši. To je bio prvi put da je moj otac bio nežan prema meni i da me nije tukao kao mnogo puta u detinjstvu. Pogledao sam ga u oči i prvi put osetio ljubav prema njemu. Nije mi rekao ni reč, ali tada sam po prvi put saznao da je i njega njegov otac zlostavljao, baš kao što je i on mene.

Pitao sam da li ću se vratiti među žive. Da bi to uradio, moraću da se fokusiram na ljubav, da razbijem krug mržnje i besa u mojoj porodici.

Prolazio sam kroz tunel u kome sam video svoje pretke. Prepozano sam svog dedu. “Ljubav je najvažnija stvar na svetu” rekao mi je pre nego što su i on i moj otac izbledeli.

Na pola kroz tunel, ceo život mi je prošao pred očima, do najsitnjeg detalja. Pred kraj tunela, ukazalo se jako svetlo, jače od svetlosti 100 Sunca. Nešto me je privlačilo ka svetlu. Sveti Rafael i Sveti Mičel su me podigli ka su me ka svetlu. Našao sam se iznad zelene, mirisne livade pune ruža.

Ponovo sam čuo glas. “Moraš da pogledaš svoj život još jednom. Moraš da vidiš šta treba da promeniš”, rekao mi je. Rekao mi je da treba da se bavim lečenjem duša, da je moja sudbina da pomažem ljudima koji su zavisnici, depresivni ili imaju hronične bolesti.

“Video sam te tokom operacije”

Ne znam koliko dugo je to trajalo, ali kada sam se vraćao u život sve se desilo brzo. Pao sam na belu maglu i pokušao da otvorim oči. Kada sam uspeo bio sam u bolničkoj sobi za oporavak.

Tamo me je sačekao anestaziolog. Rekao sam mu da sam ga video tokom operacije. Nasmejao se i rekao “interesantno”, a onda sam mu ispričao vic koji je on pričao u sali tokom operacije.

– Mora da ti nisam dao dovoljno anestezije – rekao je gledajući u moj karton.

Hteo sam sve da mu ispričam i rekao je da će doći kasnije, ali nikada se više nije pojavio.

Dao otkaz, sve prodao…

Kada se oporavio doktor Rajiv Parti do je otkaz u bolnici u kojoj je radio. Prodao je sve skupe automobile koje je imao. Prodao je i vilu u kojoj je živeo i kupio manju kuću. Supruga i porodica su ga podržali. Danas se bavi alternativnim metodama lečenja.

Izvor: blic.rs



Pratite nas na FB!
Lajkujte i podržite našu stranicu
×
Did you like it?
Share it on Facebook
  Pratite nas na Facebooku