Težak fizički rad, malo hrane, mnogo sna: Evo zašto ovi ljudi dožive stotu kao od šale!

Svi znamo za Hunze i njihovu sklonost da dožive 120 godinu, ali napokon je otkriveno i kako im to polazi za rukom.

Svi smo čuli za Hunze, pleme u kojem ljudi žive i do 120 godina, a da pri tome do samog kraja ostanu vitalni i zdravi. I ne samo da su zdravi, oni prosto ne znaju za bolesti kao što su dijabetes, rak, obolenja srca kao i prerano starenje.

Treba naglasiti da Hunze konzumiraju svega dva obroka dnevno, doručak i ručak, uprkos oštrim klimatskim i geografskim uslovima u kojima žive. Preskakanje večere pomaže ovom narodu da na počinak ode lakog stomaka i da u toku sna snagu namenjenu obnovi organizma ne koristi za varenje.

Mnogi smatraju da svoju dugovečnost Hunze duguju semenu kajsije kojeg konzumiraju u velikim količinama, ali nije to tako jednostavno.

Voće i povrće predstavljaju redovni deo ishrane naroda Hunza. Oni se najčešće konzumiraju u presnom ili sirovom obliku. Ukoliko se neka namirnica termički obrađuje, to je najčešće povrće, koje se kuva vrlo kratko. Od voća, Hunze najviše jedu: kajsije, jabuke, kruške, breskve, trešnje, dud, kupine i grožđe. Kajsija se najviše uzgaja, a jede se u svežem i osušenom obliku.

Hunze nisu vegetarijanci, ali meso konzumiraju veoma retko. Zbog religije svinjsko meso nikada ne jedu. Skoro nikad ne sole hranu i so uopšteno slabo koriste, a meso jedu samo praznicima.

Fizička aktivnost Hunza

Pešačenje do organskih „terasa-bašti“, odlazak u prirodu i počinak u sumrak

Na terasastom zemljištu planinskih padina, Hunze gaje voće, žitarice i povrće. Krećući se od kuće do plodnih „terasa-bašti“ Hunze često moraju dugo da pešače. Pored napornog fizičkog rada, koji iziskuju poljoprivredni radovi, Hunze pronalaze vreme da pešače kroz himalajske krajolike, osamljeni ili u grupama, i uživaju u njihovoj izuzetnoj lepoti. Stanovnik doline Hunza neretko dnevno pređe 15-20 km pešice. Naučno je dokazana činjenica da pešačenje poseduje izuzetno blagotvorno dejstvo na čovekov organizam, a istovremeno predstavlja najlakši i jedan od najefikasnijih vidova telesne vežbe.

​Himalajski visovi Hunzama omogućavaju da udišu čist vazduh. Dolina Hunza nalazi se na nadmorskoj visini od preko 2.500 metara. Ljudi koji žive na velikim nadmorskim visinama često poseduju veći broj crvenih krvnih zrnaca, koja su zadužena za razmenu gasova u našim plućima, posebno za prenos kiseonika, koji je neophodan za normalan rad naših ćelija i ključan za život organizma u celini. Ne moramo se popeti na Himalaje da bismo udisali svež vazduh, već možemo sa porodicom češće odlaziti na izlet u prirodu, pešačiti parkom ili hodati kraj reke, redovnije posećivati rodbinu ili prijatelje koji žive na selu. Obavezno moramo izaći iz zatvorenog prostora i makar protegnuti noge. Dobro bi bilo da postepeno produžavavamo boravak na otvorenom prostoru, a blagotvorno bi bilo da dnevno prepešačimo 10 km ili pređemo još veću razdaljinu.

Obrada zemlje i uzgoj poloprivrednih kultura na „terasama-baštama“ u celosti su organski. Hunze ne koriste nikakva veštačka đubriva ili veštačke pesticide. Oni se služe kompostom i životinjskim đubrivom. Kompostiraju se otpatci od povrća i voća, pepeo od drva koja služe za kuvanje i ogrev, drvenasti delovi biljaka i lišće. Zemlju navodnjavaju uz vešto osmišljen sistem kanala i velikih kamenih ploča. Otopljeni sneg i voda iz pritoka Inda, koja je alkalna i odlikuje se svežinom i čistoćom, sakupljaju se u kanalima. Oni sa sobom nose mulj koji spiraju sa planinskih padina. Ovaj mulj sadrži crnkast pesak koji je bogat mineralnim materijama, a potiče od stena koje voda lagano ispira.

Dva puta godišnje uklanjaju se kamene ploče i voda zajedno sa muljem iz glavnih kanala plavi „terase-bašte“. Sledi obrada zemlje, zatim đubrenje kompostom i životinjskim đubrivom, a potom dolaze na red setva i sadnja. Useve su od korova i napasnika štitili mešavinom vode i pepela od raznog drveća i bilja.

Mir je, 60-ih godina XX veka, na zahtev Pakistana, koji se plašio da će sever zemlje pogoditi razne bolesti poljoprivrednih kultura i na taj način izazvati glad i nemire, pokušao da primora Hunze da upotrebe veštačke pesticide ali u tome nije uspeo, iako je u kraljevini i dalje na snazi bila aposolutna monarhija. Hunze su ipak ostale verne tradicionalnom načinu zaštite svojih useva. Džerom Irving Rodejl, američki publicista, pionir pokreta za povratak organskom baštovanstvu i poljoprivredi i zagovornik prirodne medicine, smatrao je da je organski način uzgoja životnih namirnica u velikoj meri odgovoran za izuzetno zdravlje i dugovečnost Hunza (G.I. Rodale, „The Healthy Hunzas“, Rodale Press, Emmaus, Pennsylvania, 1948).

Radni dan Hunza

Radni dan za Hunze počinje u pet časova izjutra. Za vreme rada Hunze češće prave pauze da bi se odmorili i duboko udahnuli vazduh. Za vreme ovih pauza ne započinju razgovor, već posmatraju bogatstvo prirode koja ih okružuje. Dobro je na kratko odmarati se od rada kojim smo zaokupljeni, jer na taj način pružamo našim mišićima priliku da se opuste, ublažavamo psihički zamor do kojeg dovodi prenapregnuta pažnja, koju posvećujemo trenutnoj aktivnosti. Jednom rečju, oslobađamo svoj organizam od stresa kojem je izložen. Ljudi koji žive u gradovima i često obavljaju poslove povezane sa sedelačkim načinom života treba da prave češće pauze. Pri tom je poželjno da se istegnu malo i naprave nekoliko brzih koraka, kao i da stalno imaju dotok svežeg vazduha. Ako je moguće, treba da drže makar odškrinut prozor na radnom mestu.

Hunze ležu rano

Sa prvim sumrakom Hunze se već pripremaju za počinak. Medicina danas zna da naš organizam između 9 i 11 časova uveče luči hemijsku supstancu koja izaziva pospanost, a nakon 11 časova uveče on prestaje sa lučenjem ove supstance i tada je teško zaspati ili je san često nekvalitetan. Takođe, naučno je dokazana činjenica da se od 9 časova uveče pa sve do izlaska sunca u našem telu luči melatonin, biohemijska supstanca neophodna za obnovu ćelija.

Ljudi u tzv. razvijenim društvima ovu činjenicu ozbiljno prenebregavaju. Na taj način dovode svoj organizam u stanje dugoročne psihofizičke iscrpljenosti koji neizbežno dovodi, ako ne odmah do težih bolesti, onda bar do raznih zdravstvenih tegoba. Još jedna odlika „visokocivilizovanih“ naroda je preterana (zlo)upotreba veštačkog osvetljenja koje organizam drži na neprirodan način budnim i između ostalog doprinosi razvoju degenerativnih bolesti vida (kratkovidost, dalekovidost, očni pritisak, itd.).

Alen I. Benik, američki oftalmolog-optometričar, putovao je u dolinu Hunza sa namerom da pregleda vid najstarije populacije ovog naroda. Svoj izveštaj sumira sledećom rečenicom: „Ispitao sam vid najstarijih građana Hunze i utvrdio da se nalazi u odličnom stanju“ (A. E. Banik, „The Hunza Land“, Whitehorn Publishing Co., Long Beach, California, 1960). Dobar deo Hunza, čak ni danas, ne upotrebljava veštačko osvetljenje.​

Hunze i zdravstvene tegobe

Infektivne bolesti

Većina Hunza ni danas ne boluje od degenerativnih bolesti. Najčešće bolesti od kojih su nekada oboljevali su infektivne prirode, izazvane štetnim mikroorganizmima (bakterije i virusi) i parazitima.

Među infektivnim bolestima posebno su bili zastupljeni malarija, oboljenja uzrokovana stafilokokama (bakterije koje najčešće izazivaju bolesti disajnih organa i kože) i dizenterija. Treba napomenuti da su u pojedinim delovima doline Hunza nalaze bare, koje predstavljaju plodno tle za razvoj malaričnih komaraca. Takođe, tačno je da su Hunze kao đubrivo, pored komposta i životinjskog gnojiva, koristili ljudski izmet, koji se prethodno razgrađivao šest meseci, i da stanovnici pojedinih sela nisu prali voće i povrće, a verovatno ni druge namirnice, pre konzumiranja i nisu mnogo marili za telesnu higijenu. Kao posledica ove nehigijenske prakse najčešće su se javljali dizenterija i razne kožne bolesti.

Međutim, žitelji ovih sela su od strane drugih Hunza prekorevani zbog nečistoće i neurednosti. Pošto su muslimani, od Hunza se zahteva, kao i od Jevreja, telesna čistoća i čistoća odeće da bi mogli da pristupe obaveznim dnevnim molitvama. Ove religijske zapovesti spasile su značajan deo njih od dizenterije i brojnih drugih infektivnih oboljenja.

Naravno, ljudi pre manje od jednog i po veka nisu znali ništa o patogenim organizmima. U prošlosti, nehigijenski uslovi života bili su vodeći uzrok smrti većeg dela čovečanstva, u tom pogledu Hunze nisu predstavljale izuzetak.
Takođe, ni suša ni glad, koja bi za njom usledila, nisu bile strane Hunzama. U ovim periodima, kao posledica neuhranjenosti uglavnom su zabeleženi slučajevi tuberkuloze i skorbuta (javlja se usled nedostatka vitamina C koji je obilno prisutan u svežem voću i povrću, a u zanemarljivim količinama u pojedinim vrstama mesa i mlečnim proizvodima), a u manjoj meri i drugih oboljenja..Ukoliko osoba usvoji zdrav način života to ne znači da više nikada neće bolovati ili da je neće zadesiti neka manja zdravstvena tegoba.

​Prirodan način života omogućava vam da se lakše izborite sa bolešću i doprinosi da bolest kraće traje, dok vas istovremeno štiti od degenerativnih bolesti (koje su gotovo isključivo povezane sa stilom života i od kojih naročito oboljevaju oni koji žive u tzv. „razvijenim“ zemljama). Međi tim bolestima su najrasprostranjenije: bolesti srca i krvnih sudova (visok krvni pritisak, infarkt, šlog, itd. U osnovi ovih bolesti nalazi se arteroskleroza koja predstavlja sužavanje i začepljivanje krvnih sudova naslagama holesterola i zasićenih masnih kiselina, kao i krvnim ugrušcima koji nastaju usled njihove visoke koncentracije u krvi).

Druge rasporostranjene bolesti „razvijenog sveta“ su: rak (odlikuje se nekontrolisanim rastom ćelija koje kradu hranljive materije od okolnog zdravog tkiva i na taj način žestoko iscrpljuju i razaraju organizam), dijabetes (naročito šećerna bolest tipa II ili adultni dijabetes, koja nastaje usled visoke koncentracije holesterola u krvi koji sprečava insulin da potpomogne glukozi da prodre u ćelije našeg organizma), artritis (nastaje usled pojačane koncentracije ureinske ili mokraćne kiseline u krvi usled obilne konzumacije namirnica životinjskog porekla, pogotovu mesa).

​Glasine da Hunze konzumiraju alkohol i druge (ne)istine

Alkohol

Mir Muhamed Džamal Kan, vladar Hunza od 1945 do 1974. godine, verovatno je odgovoran za tvrdnje da Hunze konzumiraju alkohol, ali i za neka druga uvrežena mišljena koja uglavnom ne odgovaraju istini. Naime, Džamal Kan je oftalmologa Alena Benika, koji je istražiovao zdravlje Hunza, poslužio vinom „prijatnog i blagog ukusa“, proizvedenog od grožđa. Nakon što je popio dve čašice. Benik je upitao Mira da li njegov narod pije „pani“, kako je vladar ovo piće nazvao, a što u prevodu znači „voda“, u većim količinama i dobio potvrdan odgovor.

Kan je čak tvrdio da za vreme praznika svaki stanovnik popije po jednu bocu ovog napitka, a da on nema nikakvog opijajućeg dejstva na njih. Istina je da Hunze piju napitak spremljen od grožđa, ali u kojem nije došlo do procesa vrenja ili bar ne u značajnoj meri, koje je slično biblijskom „tirošu“, sveže isceđenom grožđanom soku. Poznato je da je muslimanima strogo zabranjena konzumacija alkohola. Sam mir Džamal u razgovoru sa Benikom nije nikada spomenuo alkohol, a koji su bili njegovi motivi da na ovakav način obmane američkog oftalmologa ostaje nejasno. Moguće je da Kanov motiv leži u njegovoj potrebi da se prikaže kao osoba sklona modernizaciji. Tako je nastala legenda o „hunza-pani“, alkoholnom piću koje navodno konzumiraju stanovnici ove doline.

Slobodnije žene

Mirova sklonost ka preterivanju ogledala se i u njegovoj tvrdnji da su žene Hunza slobodnije nego u drugim muslimanskim zemljama i da on ne vlada apsolutistički kraljevinom. Istina je drugačija, žene Hunza odlikovale su se stidljivošću i čednošću, čime bi i današnje žene trebalo da se odlikuju, i nisu bile odvojene od tradicionalnog položaja koje su žene zauzimale u muslimanskom društvu. Što se tiče mirove vladavine, ona je bila apsolutistička. On je sa malim brojem seoskih starešina, koji su činili durbar (savet i sud koji je pomagao vladaru u vršenju njegovih dužnosti), upravljao nad skoro svim aspektima života ovog himalajskog naroda. Tačno je da narod nije bio uvek spreman da ispuni sve prohteve svog vladara. Međutim, vredno je svake pohvale da su i za vreme vladavine Džamal Kana ubistvo, predbračni odnosi i homoseksualizam bili strogo zabranjeni, najoštrije su se kažnjavali, i da nisu ni postojali među Hunzama.

Lažni starci od 150 godina

Iz severnih delova Pakistana dolazili su nekoliko puta ljudi koji su pozirali pred fotoaparatima i tvrdili da su stari 150 godina. Ovi pojedinci nisu pripadali narodu Hunza. Da li su oni to činili uz blagoslov mira? To nije poznato. Same Hunze su tvrdile da su retki pojedinci iz njihovog naroda u prošlosti doživeli 130 godina, a da se samo za jednu osobu veruje da je umrla u 145 godini.

Postoje tvrdnje da su muškarci Hunza u stanju da u 90-oj godini začnu potomstvo. Takođe, za ovu tvrdnju ne postoje pouzdani izvori. Međutim, ove tvrdnje nisu nemoguće, mada je starost muškaraca Hunza koji su u stanju da u poznim godinama dobiju potomke verovatno nešto manja. U našim planinskim krajevima, pogotovu u delu Crne Gore koja se naziva Brda, muškarci su neretko živeli preko 90 godina. Poznato je da su u staračkom dobu bili u stanju da izrode naslednike.

Telesne vežbe slične jogi

Popularne su tvrdnje da Hunze upražnjavaju određene telesne vežbe i vežbe disanja koje svoje itzvorište imaju u jogi. Ovakve tvrdnje nisu istinite. Počevši od 60-ih godina XX veka na Zapad su sve snažnije prodirale ideje i način život istočnjačkih kultura. Jedna od prikrivenih opasnosti koje su stizale sa Istoka bila je joga. Strogi muslimani, kao i Jevreji, danas su uglavnom zatvoreni za ovakve uticaje. U prošlosti je ta zatvorenost bila još izraženija. Najveći broj Hunza su strogi muslimani. Može se reći da je mir kumovao i ovim glasinama vezanim za vežbe disanja. Ta tvrdnja ne čudi, jer su vladari Hunza, pored kineskih careva, sebe smatrali za najvrednije vladare na svetu.

Bolesti i kratak vek članova vladarske porodice

Mnogi postavljaju pitanje: kako to da je poslednji mir umro u 69 godini? Kraljevska porodica i jedan deo seoskih starešina hvalili su se i ponosili dugovečnošću svog naroda, ali se nisu pridržavali njegovih zdravih navika. Zna se da su uvelikoj meri trošili namirnice životinjskog porekla i živeli pretežno sedelačkim načinom života. Kraljevska porodica je bila poznata po tome što je u velikoj meri trošila jaja, koja obiluju holesterolom, čak ih je za svoje potrebe uvozila, a nije zaostajala ni za potrošnjom mesa. Ova scena se nije u velikoj meri razlikovala od života koje je plemstvo vodilo u većem delu ostalog sveta.

Dugovečnost i zdravlje

Bilo je kritika na račun dugovečnosti i zdravlja Hunza. Najpoznatija je kritika Džona Klarka, američkog geologa, koji je proveo 20 meseci u kraljevstvu Hunza (J. Clark, Hunza – Lost Kingdom of the Himalayas, Funk and Wagnalls Company, New York, 1956). On govorio o velikom broju Hunza koje je lečio, o uzrocima njihovih bolesti i smrtnim ishodima, a posebno se osvrće na broj smrtnih slučajeva članova porodice ili rođaka 9 đaka koje je podučavao u okviru mirovog dvorca. Međutim, gotovo sve bolesti koje je lečio su infektivne prirode ili su posledica gladi.

Opisao je, između ostalog, da je u „čapatiju“ pronalazio dlake ili izmet životinja. Činjenica je da su Hunze koristile životinje za odvajanje zrna od slame žitarica, tako što su životinje gazile žitarice. To je dovodilo do toga životinjska dlaka ili izmet ponekad, usled nepažnje, završe u brašnu, a potom u hlebu. Kritikovao je običaj nekih Hunza da jedu neoprano voće i povrće. Tvrdio je da u toku sezone rasta Hunze rasprostiru sveže životinjsko gnojivo, kao i ljudski izmet, po „terasama-baštama“. Moguće je da je ova praksa bila uobičajena kod retkih Hunza.

Povrh toga, nijedan drugi istraživač nije u svojim spisima pomenuo da su Hunze upražnjavale ovakav vid poljoprivredne prakse. Takođe, Tejlor je dao valjanu kritiku mirovog apsolutizma i uočio njegovu sklonost ka preterivanju. Često se za istraživače Hunza tvrdi da su u ovoj himalajskoj kraljevini boravili svega nekoliko dana, i to isključivo kao mirovi gosti, te da nisu imali neposredan uvid u život i rad naroda.

​Istraživači potvrđuju istinu o Hunzama

Međutim, to nije tačno za sve istraživače. Robert MekKarison, škotski lekar i jedan od najčuvenijih nutricionista i pionira pokreta za povratak organskoj poljoprivredi, boravio je 7 godina na planinskom vencu Karakorum, istražujući životne navike njegovih stanovnika, uključujući tu i Hunze (R. McCarrison, „Faulty Food in Relation to Gastro-Intestinal Disorders”, Journal of the American Medical Association, 7. January 1922. R. McCarrison, „Nutrition and National Health”, Faber and Faber, London, 1944).

On se upoznao ne samo sa mirovim tvrdnjama, već je imao priliku da neposredno i detaljno prouči životne navike Hunza, a posebno njihovu ishranu.

Mek Karison je 1926. godine sproveo istraživanje na laboratorijskim miševima sa ciljem da uporedio dejstvo ishrane Hunza i drugih naroda sa severa Britanske Indije, koja se temeljila uglavnom na biljnoj ishrani, sa dejstvom zapadnjačke ishrane, koja se temeljila na rafinisanim namirnicama i proizvodima životinjskog porekla (R. McCarrison, „A Good Diet and the Bad One“, The British Medical Journal, 23. October 1926).

Došao je do zaključka da je pretežno biljna ishrana daleko superiornija u pogledu hranljivih materija u odnosu na ishranu koja obiluje prerađenim namirnicama i namirnicama životinjskog porekla, te je kao takva ne samo neophodna za očuvanje zdravlja već i poseduje i blagotvorno dejstvo u lečenju bolesti koje su se u organizmu već razvile. Eksperimentalno je dokazao da ishrana bogata proteinima i mastima ubrzava nastanak bolesti, uglavnom bolesti degenerativne prirode, i osnažuje njihovo razorno dejstvo po organizam. Takođe, on je potvrdio istinitost glasina o dugovečnosti Hunza, koje žive i preko 100 godina, i o njihovom izuzetnom zdravlju, čak i u staračkoj dobi.

Iskustvo slično Mek Karisonovom imao je Džej F. Hofman, američki lekar, koji je, kao predstavnik Nacionalnog gerijatrijskog društva SAD, 60-ih godina XX veka boravio u ovom himalajskom kraljevstvu i neposredno se uverio u prirodne i zdrave životne navike Hunza, koje se nisu odnosile samo na ishranu već i na njihovu poljoprivrednu praksu (J. F. Hoffman, „Hunza – Secrets Of The World’s Healthiest And Oldest Living People”, New Win Publishing, 1996, originalno izdanje objavljeno 1968).

Hunze opstaju uprkos „blagodetima“ moderne civilizacije

Na žalost, zdravlje Hunza se poslednjih godina pogoršava jer su „blagodeti“ savremene civilizacije stigli i do njih: hrana u konzervama, slatkiši od belog šećera i brašna i ostali rafinisani industrijski proizvodi prezasićeni raznim hemijskim dodacima (pojačivačima ukusa, veštačkim aromama i bojama, konzervansima, itd.).

Primećeni su učestali slučajevi karijesa, degenerativne bolesti organa za varenje, kao i druge bolesti vezane za način života koje su im ranije bile nepoznate. Veštačko osvetljenje, radio i televizija su prisutni, ali nisu još uvek široko zastupljeni. Oni skraćuju boravak Hunza u prirodi, na svežem vazduhu i suncu, vezujući ih za zatvoreni prostor, i izlažu ih stresu, pogotovu savremeni mediji koji obiluju scenama nasilja i razvrata, kao i brojnim drugim sadržajima koji podrivaju tradicionalne moralne vrednosti i agresivno promovišu materijalizam. Istovremeno, oni narušavaju prirodnu naviku Hunza za zdravim snom. Međutim, i pored svih pomenutih „blagodeti“, tradicionalni način života je još uvek jak i zahvaljujući njemu Hunze su još uvek jedan od najdugovečnijih naroda na Zemlji.

Izvor: Bebamur.com