RADE ŠERBEDŽIJA: Strahujem od novog rata!

Slavni glumac u intervjuu Kuriru kaže da je glavni razlog režiranja njegovog prvog filma da skrene pažnju na rasplamsavanje nacionalizma na Balkanu i spreči novi rat.

rade-serbedzija-foto-profimedia-1471217747-970049

Na Sarajevo film festivalu, u okviru programa „Pretpremijere“, prikazan je film „Oslobođenje Skoplja“, koji su zajedno režirali otac i sin Rade i Danilo Šerbedžija.

Ova porodična drama, koja se odvija tokom Drugog svetskog rata u Sarajevu, dugo okupira slavnog glumca, koji smatra da je danas podjednako aktuelna kao i u vreme kad je nastala.

Kako ste posle predstave došli na ideju da radite film?

– Taj film je ostvarenje moje velike životne želje, zaljubljenosti u pozorišnu dramu u kojoj sam igrao i u njenu temu. Pre sedam godina sam u Los Anđelesu počeo da pišem taj scenario. Imao je Živojin Pavlović jednu verziju u kojoj je trebalo ja da igram, ali taj film se nije desio, a Žika posle nije bio sasvim zadovoljan scenariom, koji je još hteo da doradi. Onda su nekako došli filmovi koji su mu bili preči, tako da je to ostalo u fioci. Dugo godina sam gledao taj scenario, pa sam onda počeo da radim svoju verziju.

Kako je bilo snimati baš taj film s porodicom – režirali ste ga zajedno sa sinom Danilom, a ulogu ima vaša ćerka Lucija?

– Super, bilo mi je jako lepo da radim s njima. Luciji sam dao ulogu, a i Danilo se složio s tim da je ona baš za to. Možda sam subjektivan kao otac, a nadam se da nisam, ali mislim da je ona posebna baš za ovu ulogu. Moja Lucija ima najsetnije oči na filmu posle Sonje Savić. Meni su trebale baš takve oči, koje nose neku setu, tajnu, neku misteriju, zbog odnosa između junaka u filmu. Ona je žena partizana, on je nemački oficir u okupiranom Skoplju. Ne volim da govorim o njihovom odnosu kao o ljubavi, jer to je nekakav grč dvoje usamljenika, neka uteha u teškom trenutku, neka zanesenost koja ih odvaja od realnosti.

Osećate li neku nostalgiju za vremenima kad ste radili sa Sonjom, Draganom Nikolićem, Arsenom Dedićem…? Kako ste podneli njihov odlazak?

– Teško je. Grozno je to što je tako mnogo mojih baš najintimnijih prijatelja otišlo. I to me ubija. Ali svi smo mi životinje i nađemo neki način, odbrambeni sistem, da ne očajavamo. Ima nešto o smrti što sam davno pročitao, ne sećam se više gde – da smrt ne treba stalno doživljavati kao užasnu tragediju, nego da se ona može i slaviti. Naročito kada dođe prirodnim putem, mada smrt uvek iznenadi. Ali Arsen je imao 78 godina, Dragan Nikolić 73… Ima mnogo materijala da se oni slave, da se povodom njihove smrti slavi njihov život. Užasno je kad smrt okrutno odnese nekog jako mladog, onda govorimo o nepravdi.

Vaš film govori o ratu, za koji ste se nadali da ga nikad nećete doživeti. Posle svega što se ovde u regionu desilo, kako gledate na podgrevanje nacionalističkih strasti?

– To je glavni razlog što sam želeo da napravim ovaj film. Mislio sam da moja generacija nikad neće doživeti rat. A ipak ga je doživela. Kao što Sofokle kaže u „Antigoni“, nijedna generacija ne nađe pravi put jer se uvek neki bog razljuti i uništi ih, i ni za jednu generaciju nema izlaza. Kao da je to neko božansko pravilo da svaka generacija mora da doživi tu strahotu, neko u mladim, neko u starim godinama.

Jeste li, pošto ste rat već doživeli, sada hladniji prema svemu tome?

– Nisam hladniji, i dalje me to užasno pogađa, i činim sve što mogu kao umetnik da to komentarišem – o tome pišem, pevam, pravim filmove i predstave.

Hoće li ljudi nešto iz toga naučiti?

– Mislim da će publika voleti ovaj film, a da li će nešto naučiti… Pa, ljudi teško uče.

Izvor: kurir.rs



Pratite nas na FB!
Lajkujte i podržite našu stranicu
×
Did you like it?
Share it on Facebook
  Pratite nas na Facebooku