“PUCAO MI JE U KIČMU, HTIO JE U GLAVU, REKLA SAM NEMOJ, IMAM TROJE DJECE”: Ispovijest žene koju je monstrum zakovao za kolica

Neverovatna životna priča Beograđanke Jelene Kodžopeljić, ukratko bi mogla da glasi – zaljubila se, udala, preselila, tri puta postala majka, razvela se, vratila u Beograd, a onda preko noći postala invalid!

IMG_49970236718682-e1471431278276

Ono što je ovde stalo u jednu rečenicu, odigravalo se u dve decenije Jeleninog života, a ekipa Telegrafa netremice je upijala svaku reč ove hrabre žene koja je pristala sa nama da podeli sećanje na najteže trenutke iz svog života.

Da krenemo od početka. Te 1991. godine, jedan Crnogorac na Vojnoj akademiji u Srbiji, ubrzo završava istu, odmah dobija posao na granici u Sitnici i odlazi da živi u Herceg Novi. Posle samo nekoliko meseci mladalačke nezasite ljubavi, Jelena dolazi za njim, a onda sve po redu, kako već ide… Dobijaju prvo ćerku Anđelu, počinje i ona da radi, pa sina Jovana, dosta kasnije još jednu devojčicu. Čak su našli poslove u tamošnjoj policiji, i posle 10 godina podstanarstva, konačno se i skućili, ali spasa njihovom braku nije bilo…

– Kako krene s početka tako će i biti ili još gore, bolje ne može, ali pripisivala sam naše nesuglasice našim godinama, on je imao 23 kad smo se sreli, ja 22… Crnogorci imaju svoje običaje, navike, nije to moglo da funkcioniše… On je živeo momačkim životom, stalno je putovao, a bavio se i streljaštvom. Nisam više mogla da izdržim i razveli smo se sporazumno. Sud mi dodeljuje jednu ćerku i odlazim sa njom u Beograd nadajući se da ću moći da nađem neki pristojan posao i dovedem i drugo dvoje dece kasnije – počinje svoju ispovest Jelena.

Sa mlađom ćerkom dolazi kod roditelja u Beograd, u stan u Žarkovu u kome je i danas. Sve vreme oseća teskobu zbog toga što njen brak nije uspeo i deteta koje pati, ali odlučuje da traži posao da zaradi i nečim se okupira. Ni tu nije imala sreće. Prva firma u kojoj je radila odlazi u stečaj, u drugoj, plate nisu bile redovne što, kako kaže, nije mogla da izdrži jer je deci trebala da šalje novac, da ode da ih vidi, da im kupi nešto… Posle nekog vremena ukazuje se prilika za posao u piceriji na pet minuta od njenog stana, gde nije bila neka plata, ali su je brzo prihvatili.

– Ubrzo dajem otkaz, i razmišljam da se ipak vratim dole i tamo nađem posao da budem bliža deci i da ne bacam tolike pare na putovanje. Odlazim na malu maturu sina u Crnu Goru i kad sam se vratila, svratim do picerije na kafu. Mole me da se vratim da radim, kažu, da ne sedim kući. I krenem opet ja… Međutim, posle izvesnog vremena pojavljuje se osoba koja počinje da dolazi svaki dan u piceriju, uvek isto – poručuje espreso sa mlekom, ispuši dve do tri cigarete i gleda u jednu tačku. Odmah sam videla da tu nešto nije u redu, al’ šta ću, svako mora da radi svoj posao. Htela je ta redovna mušterija i da časti, ali sam mu bakšiš vraćala do poslednje pare i nisam želela da produbljujem komunikaciju sa njim na bilo koji način – otkriva naša sagovornica.

Jelenu je, kako kaže, vikendom menjala koleginica Lela, sa kpojom su je mnoge mušterije zbog iste frizure i slične konstitucije mešale i za koju se dotična mušterija raspitivala gde je i zašto ne dolazi na posao.

– Valjda je u njemu kuljao taj bes, ne znam šta se tu dešavalo. Te večeri 26. juna 2011. godine negde oko pola 11, stigla je porudžbina iz susednog kafića i ja se prijavim da im je odnesem. Deo puta od picerije do kafića je u polumraku jer je slaba rasveta koja jedva dopire sa autoputa. Vraćajući se iz kafića ka piceriji, taman da zamaknem iz mraka, čujem: “Šta si mi onaj dan stavila u kafu, pa sam išao u WC”, i čujem repetiranje pištolja. Dok sam se okrenula da vidim ko je, pištolj je već opalio… – priseća se ova tužna žena.

– Apsolutno ništa ne boli! Nakon pucnja, momentalno sam pala na levi bok, a kako sam pala tako mi je ulična rasveta osvetlila lice. On je prešao napred, prislonio mi pištolj na čelo i ponovo rekao: “Ko ti je rekao da mi onaj dan staviš u kafu”… Ne mogu da ga citiram jer u tom trenutku razmišljate kako da se obratite osobi za koju niste sigurni kako će dalje da reaguje. Onda mi je prislonio pištolju na glavu i rekao: “Sad ću da ti pucam u glavu”, na šta sam uzvratila: “Nemoj, molim te, imam troje dece”! Da li je on na to odreagovao ili je u onom mraku kad mi je video lice, shvatio da nisam ona koju je tražio, ali on se udaljio. Inače mi je pre toga gazio desnu ruku, a na levu sam pala, pa mi je neposredno nakon toga funkcionisala samo leva ruka i glava, skroz sam bila nepokretna – sa drhtavicom u glasu priča ova, bez obzira na okolnosti, vedra i doterana žena.

Policija je došla ubrzo i razoružala ga, napadač nije bežao, čak je, kako su joj posle rekli, otišao u kafić i rekao im: “Zovite Hitnu pomoć”!

– Posle nekoliko minuta se vratio i, nećete verovati, ali mi je rekao: “Okreni se na bok da ne iskrvariš” – priseća se Jelena koju je ovo šokiralo jednako kao i nas.

Jeleni je zakačen pršljen th12, od koga se odvalila koščica i uletela u kičmenu moždinu. Pre toga je imala dve operacije kako bi joj zaustavili unutrašnje krvarenje. U prvoj joj je operisana jetra, u drugoj je odstranjen deo plućnog krila.

– Mojim roditeljima su nakon prve operacije rekli: “Male su joj šanse”, a ujutru je usledila druga operacija plućnog krila, o kičmi tad još nije bilo ni govora, kakav hod, gledali su samo kako da mi spasu život. Posle operacija sam dva, tri meseca imala temperaturu. Najteže mi je bilo kad su mi doneli kolica, do tada ničega nisam bila svesna – tu je za mene bio smak sveta – iskrena je Jelena.

U situaciji kada je skoro godinu dana po bolnicama, donosi odluku da je najbolje da se mlađa ćerka vrati da živi sa bratom, sestrom i ocem u Crnu Goru, nego da u Beogradu tuguje sama. Bili su tu baka i deka, Jelenini roditelji, ali oni su već imali svakodnevnih obaveza oko ćerke.

– Zamislite, najmlađa ćerka mi je rekla kad je došla u Sokobanjsku da me vidi: “Mama ti ćeš kao Hajdi, pašćeš, polomiće ti se kolica i prohodaćeš“.

Četiri meseca nakon nesreće odlazi na VMA na operaciju kičme. Potom sledi višemesečna rehabilitacija u Sokobanjskoj, posle čega dolazi kući gde je čekaju svakodnevne terapije i trapez jer, sama nije mogla da se pomera u krevetu. Preko Interenta je pronašla kliniku u Kijevu koja radi sa matičnim ćelijama. Sa jedva skupljenih 10.000 evra od rodbine, prijatelja, Fejsbuka, nekih humanitarnih akcija i fondacije “Budi human” odlazi 2014. godine u Ukrajinu. Ispostavilo se kao dobra odluka jer, kako kaže, nakon Kijeva, vraća joj se osećaj niže do kukova i karličnog dela.

– Svakodnevno četiri godine imam bolove koji su na granici izdržljivosti, a povremeno tokom dana oni pređu tu granicu, pa moram da se skoncentrišem da ih suzbijem. Liče na pečenje, stezanje, šurenje, čupanje, kao da ste u tuđoj koži… Ako sam povratila ruku za šest meseci vežbajući, za ovu povredu treba mnogo više. Ne želim da odustajem i nisam neko ko kuka, ali da bih uspela, potreban mi je novac za terapeuta, struje, bazene, teretane, za taksi ili neki auto, tretman matičnim ćelijama. Nova kolica koštaju 2.500 evra, a da bi se promenio samo jedan lager za točkić na njima košta 50 evra- ističe Jelena.

Parnični postupak za nadoknade štete, bez obzira na jasne okolnosti, još traje. Napadač je proglašen neuračunljivim i nalazi se na psihijatriji u okviru Centralnog zatvora.

– Volela bih da odem da ga posetim i da ga pitam: “Zašto”? I te pare od nadoknade ne mogu da mi vrate sve što sam propustila, normalan život, a po najviše decu jer nisam u stanju da pratim njihovo odrastanje – zaključuje Kodžoplejić.

Ako želite da pomognete Jeleni upišite 16 i pošaljite SMS na 3030! Cena poruke je samo 100 dinara.

Takođe, novac možete uplatiti i platnim karticama na linku e-doniraj kao i na dinarski i devizni račun namenjen posebno Jeleni.

Pogledajte njenu ispovest:

Izvor: telegraf.rs



Pratite nas na FB!
Lajkujte i podržite našu stranicu
×
Did you like it?
Share it on Facebook
  Pratite nas na Facebooku