POKREĆU SE TRUPE, GOMILA SE VOJSKA NA GRANICAMA: Šta se dešava u Europi? Prava riječ za ovo je rat!

Početkom februara američki ministar odbrane Ešton Karter, objašnjavajući zašto Pentagon traži od Kongresa 583 milijarde dolara za vojni proračun u fiskalnoj 2017. godini, prvi put je javno, doduše još načelno, progovorio o novoj ratnoj strategiji SAD.

sirija-turski-tenkovi-foto-reuters-1472112240-977827

“Danas je razvoj bezbednosnih prilika u svetu dramatično različit od situacije s kojom smo se suočavali u poslednjih 25 godina… Zbog toga moramo iz temelja promeniti dosadašnju vojnu doktrinu i tomu prilagoditi naše vojne potencijale.

”Ta promena strategije je logična, objašnjavaju američki vojni stratezi, jer je donedavno Pentagon bio zaokupljen borbom protiv pobunjenika i ilegalnih vojnih jedinica, kao što su Talibani u Afganistanu, ISIS u Iraku, Siriji, Libiji ili pak ograničenim intervencijama u Srbiji i na Kosovu.

Sukobi koji lako izmiču kontroli

Nakon što je, međutim, Moskva podržala pobunjenike u Ukrajini, okupirala poluostrvo Krim te se vojno angažovala u ratu u Siriji, a Peking započeo gradnju pomorskih vojnih baza na veštačkim ostrvima u Južnokineskom moru, Pentagon je bio prisiljen, tvrde u Vašingtonu, započeti s pripremama za vođenje konvencionalih ratova većih razmera protiv Rusije i Kine.

Dosadašnja strateška fokusiranost na borbu protiv terorizma i diktatora, više nije dovoljna pa je, smatra službeni Vašington, valja proširiti na razradu strategije za vođenja globalnih sukoba s Kinom i Rusijom. A takvi sukobi mogu vrlo brzo izmaći kontroli i dovesti do atomskog rata. Do kakvog je preokreta došlo najbolje ilustruje izjava generala Filipa Bridlova, vojnog komandanta NATO, koji je objasnio da je pre tri godine u obaveštajnom odeljenju američke vojske za Rusiju radilo oko 1.000 stručnjaka, a danas ih je zaposleno već trinaest hiljada. Važno je podgrevati atmosferu globalnih sukoba.

Pentagon se, dakle, odlučio vratiti strategiji koja je važila za vreme Hladnog rata, a to znači da se Rusiji i Kini mora nametnuti trka u naoružanju, koju oni ne mogu pratiti ni vojno ni ekonomski. SAD, naime, ima vojni budžet veći od sedam najjačih vojnih sila zajedno. Dok će SAD u 2017. za vojne svrhe potrošiti 587 milijardi dolara, Kina će uložiti u vojni budžet oko 145 milijardi dolara, Saudijska Arabija 81,45, Rusija oko 70, a Velika Britanija 60 milijardi dolara…

Super moćnom i uticajnom američkom vojno-industrijskom lobiju važno je podgevati atmosferu globalnih sukoba i nesigurnosti kako bi se što više novca iz državnog budžeta preusmeravalo u vojnu industriju. A, to se poklapa s nastojanjima Pentagona da nametne trku u naoružanju kako bi što više iscrpilo ekonomskom krizom i sankcijama ozbiljno načetu rusku ekonomiju. Ali, i prisilio Kinu da nauštrb standarda građana jača svoje vojne potencijale što bi, nadaju se u Vašingtonu, moglo dovesti do nezadovoljstva i nemira u zemlji.

Puno oružja, a nema protivnika

Nakon završetka Drugog svetskog rata, kada je nastupilo razdoblje Hladnog rata, SAD su bile koncentrisane na mogući veliki sukob, pa i atomski rat s Moskvom. Nakon propasti SSSR, kada je nestao najveći protivnik, Amerikanci su dobili otvorene ruke pa su se počeli, bez ikakvih ograničenja, angaživati u ratovima srednjeg i manjeg intenziteta. Doduše, s užasnim posledicama: strahovitim stradanjima stanovnika Srednjeg Istoka i Avganistana. S obzirom na to da se u tim ratnim operacijama nisu direknto konfrontirali sa Rusijom i Kinom, nije bilo straha od eskalacije sukoba.

Nakon što se Rusija ozbiljno vojno angažovala u ratnim operacijama u Ukrajini i Siriji, pa čak koriste baze u Iranu za napade na položaje ISIS, a Kina je pak krenula zauzimati strateške vojne pozicije u Južnom kineskom moru, situacija se u odnosu između velikih sila iz temelja promenila. Moskva i Peking direktno su se suprostavili donedavnoj neospornoj američkoj vojnoj i političkoj dominaciji u svetu, pa je Vašington ostao potpuno zatečen takvom demonstracijom sile. Zasad nije našao pravi odgovor na te izazove.

Pripreme za rusku invaziju

Nova američka strategija najpre se počela realizovati u Evropi, preciznije, na ratom zahvaćenom području Ukrajine, na teritoriju Poljske te tri baltičke države, Litvanije, Latvije, Estonije. Tamo NATO pakt već duže vreme dovodi teško naoružanje, pojačava vojnu prisutnost na granici sa Rusijom te kontinuirano održava vojne vježbe.

Tako je, primera radi, 5.000 estonskih vojnika, uz pomoć vojnih trupa s oko hiljadu ljudi iz Latvije, Litvanije, Nemačke, Holandije i Portugala, nekoliko meseci učestvovalo u manevrima kojima je bio cilj pripremiti se za odbranu od moguće ruske invazije. U Latviji je održana vežba Letnji štit s više od hiljadu vojnika, dok je u Litvaniji 5.000 vojnika demonstriralo bojevu spremnost u vežbi nazvanoj Čelični vuk. NATO jedinica za brze intervencije.

U junu je američka vojska vazdušnim mostom prebacila više hiljada padobranaca i pešaka u Estoniju, Latviju i Litvaniju. Sve te aktivnosti okrunjene su monumentalnom vjžbom Anakonda u Poljskoj u kojoj je učestvovalo više od 31.000 pripadnika NATO pakta. Paralelno s tom demonstracijom sile održana je i pomorska vežba BALTOPS 16, koja je simulirala ratne operacije u Baltičkom moru, u blizini Kaljngrada, ruske enklave između Poljske i Litvanije.
Na nedavnom samitu u Varšavi donesena je odluka o osnivanju jedinice NATO za brze intervencije od 4.000 vojnika. Oni će biti raspoređeni u četiri bataljona, koji će biti stacionirani u Latviji, Litvaniji, Estoniji i Poljskoj. NATO je za program “European Reassurance Initiative” prošlih godina odvajao po 789 miliona dolara, no već 2017. planiraju uložiti 3,4 milijarde dolara, a najviše tog novca koristiće se za razmeštanje motorizovanih oklopnih divizija na severu Evrope.

Putin planira 2.000 vojnih vežbi

Rusi, koji od davnina doživljavaju Ukrajinu kao svoju neupitnu zonu uticaja, na takve aktivnosti NATO pakta, očekivano, nisu ostali dužni. Ruski ministar odbrane Sergej Šojgu najavio je da će se u blizini granica s Letonijom, Estonijom, Latvijom i Poljskom do kraja godine održati više od dve hiljade vojnih vežbi, a najveća će biti Kavkaz 2016. Koliko su to ozbiljni manevri najbolje pokazuje podatak da je samo na jednim takvim vežbama učestvovalo više od 80.000 vojnika s 12.000 vozila.

Rat je od 2014. deo svakodnevice duž rusko-ukrajinske granice, gdje su cela sela uništena u dvo i po godišnjim artiljerijskim sukobima. U Ukrajini je poginulo oko 10.000 ljudi, raseljeno ih je oko 1,7 miliona… Zbog svega toga ne čudi što se u poslednje doba reč rat odomaćila u Evropi: postala je neizbežni dio retorike belgijskog premijera Šarla Mišela, nemačke kancelarke Angele Merkel, francuskog predsjednika Fransoa Olanda, ukrajinskog predsednika Petra Porošenka, ruskog predsednika Vladimira Putina, pa čak i pape Franje.

“Nesigurnost je reč koju smo čuli puno puta, no prava reč za situaciju je – rat!”, izjavio je papa Franja komentarišući ubistvo katoličkog sveštenika u Francuskoj, kojega su pogubili ISIS teroristi.

Nakon decenije mira i napretka u Evropu stiže haos

Nakon poslednjeg terorističkog napada u Nici, francuski premijer Manuel Vals izjavio je kako je njegova zemlja u ratu u inostranstvu, ali i kod kuće. Premijer je pravu: Francuska učestvuje u ratnim operacijama u Iraku, Libiji i Siriji, ali i u nekoliko afričkih država, pa je zbog toga bila pogođena s više užasnih terorističkih napada. Sedam decenija mira u Evropi, ekonomskog i do sada neviđenog tehnološkog napretka, međusobne povezanosti i zavisnosti, multikulturalnosti, kolektivne odbrane i sigurnosti, urušilo se zastrašujućom brzinom.

Rat u Ukrajini, terorizam, ratne igre NATO pakta i Rusije, strah od ruske intervencije koji se nadvio nad Letonijom, Latvijom, Estonijom, Poljskom, pretnja građanskim ratom u Turskoj, milioni izbeglica iz Avganistana, Libije, Sirije, Iraka, Afrike, gradnja zidova i postavljanje bodljikavih žica širom evropskih granica te nezadrživi rast nacionalizama i rasne netrpeljivosti, u potpunosti su promenili političku te vojno-bezbednosnu situaciju u Evropi.

EU podređena američkim interesima

Pod pritiskom stvarnog ili veštački izazvanog straha od ruske agresije te brutalnih terorističkih napada islamskih terorista, EU se, bespomoćna i uplašena, u potpunosti podredila američkim političkim, vojnim i ekonomskim interesima. Premda su oni neretko u suprotnosti s nacionalnim interesima dela članica EU. Nedavno se situacija u Evropi dodatno zaoštrila: ruski ministar obrane Sergeji Šojgu optužio je ukrajinske vlasti da su u terorističkom napadu na Krimu ubile dva ruska vojnika, što je odmah izazvalo rast napetosti između dve države.

Ruske trupe raspoređene u područjima blizu ukrajinske granice, odmah su stavljene u stanje pripravnosti, a uz pogranične trupe angažovane su i vazdušne snage, Severna flota i padobranci. Uz već ranije sagrađeno novo vojno komandno mesto u Voronježu, 150 kilometara udaljenom od poprišta sukoba, u novoizgrađene baze duž rusko-ukrajinske granice rapoređene su tri nove divizije s po 10.000 vojnika. One su, tvrdi Šojgu, odgovor na osnivanje četiri bataljona NATO.

Zalihe hrane i vode

Samo ove godine u blizini rusko-ukrajinske granice Rusi su održali oko 300 vojnih vežbi. Takva vojna angažovanost opravdava se u Moskvi nastojanjem da se spreče novi upadi terorističkih grupa iz Ukrajine, ali i odgovorom na gomilanje trupa NATO pakta na njenim granicama. No, u Vašingtonu su uvereni da Rusi stvaraju železni, neprobojni obruč oko Ukrajine kako bi u svakom trenutku mogli izvršiti invaziju na tu državu. Međutim toliko vojske na relativno malom prostoru nosi sa sobom rizike od slučajnih incidenata ili obračuna koji začas mogu eskalirati u sukobe nepreviđenih razmera.

Ukrajina, koja je i pre najnovijeg porasta napetosti bila krajnje zabrinuta zbog povećane prisutnosti ruske vojske na svojim granicama, sada najavljuje novu moblizaciju. Zbog svega toga ne čudi što Nemačka donosi zakon po kojem će građani morati da imaju zalihe hrane, lekova, vode za najmanje desetak dana, a istovremeno će se zdravstveni sistem pripremati za vanredne situacije. Kako što se gradi ili obnavlja infrastruktura za vojne jedinice i jedinice za hitne intervencije.

Preterivanje zbog straha

Premda se to opravdava pripremama za nesreće većih razmera, kao što su poplave, potresi, teroristički napadi, oni su ipak najvećim delom posledica zaoštravanja odnosa u Evropi i straha od Rusije. Poučeni groznim iskustvom iz istorije, Nemci, Poljaci, Česi, Slovaci, Estonci, Litvanci ne mogu se osloboditi opterećenja Rusijom, ponekad u toj fobiji verovatno i preteraju, pa ne čudi što ih deo članica EU ne razume i ne podržava dovoljno.

Slično se ponaša i Finska: premda nije članica NATO saveza i Evropske unije, odlučila je, zbog straha od ruske invazije i novog izbegličkog talasa, ojača vojnu saradnju sa SAD i NATO i poveća konrolu na svojim granicama.

Po Evropi se dižu čelični zidovi i ograde

I Švedska je odlučila proširiti saradnju s NATO paktom: ustupiće svoju teritoriuj za vežbe, intenzivirati saradnju u vojnoj obuci i razmeni informacija, pojačati kontrolu granica te zaoštriti kriterijume za dobijanje viza i azila.

Norveška je pak odlučila da izgradi čeličnu ogradu te karaule na artičkoj granici s Rusijom kako bi sprečila moguću najezdu izbeglica. Prošle godine u tu je državu ilegalno ušlo oko 5.500 izbeglica, uglavnom iz Sirije, ali mnogi sumnjaju da su prebezi samo izgovor, a da je pravi cilj dati Rusima do znanja da je Oslo odučio da se odlučno odupre eventualnoj agresiji. Latvija i Estonija takođe podižu čeličnu ogradu na granici s Rusijom dugu gotovo 400 kilometara.

Litvanija koja nema granicu s Rusijom, sprovela je delimičnu mobilizaciju, kako bi mogla učestvovati u zajedničkim vojnim vežbama. Mađarska je pak odlučila dovršiti gradnju čelične ograde na granici sa Srbijom i Hrvatskom, a povećala je i broj graničnih policijskih patrola. Zbog toga je angažovala 3.000 novih policajaca pa ih sada u zemlji ima više od 47.000.

Turska – država problem unutar NATO saveza

“Granica se ne brani cvećem i plišanim životinjama, ona se može zaštiti samo ogradom, armijom i oružjem. I mi ćemo tako učiniti”, zaključio je mađarski predsednik Viktor Orban.

Turska je nakon neuspelog pokušaja državnog udara zahladila odnose s SAD te se aktivno uključila u ratne operacije u Siriji. Stoga se u toj zemlji više ne vodi samo građanski rat: na sirijskom tlu došlo je do direktnog sukoba celog niza država. Iako je izgledalo da će doći do približavanja Moskve i Ankare nakon što je Rusija osudila tursku intervenciju u Siriji, ponovno je došlo do zahlađenja.

Kada se tome pridodaju vrlo napeti odnosi Ankare sa Vašingtonom i Briselom onda više nema dileme da je i Turska postala, premda je članica NATO, ozbiljan politički i vojni problem za SAD, EU i Rusiju.

Permanentno vanredno stanje

Svi ti sukobi, vojne vežbe i pripreme za rat u Evropi pokazuju da se nove američke i ruske vojne strategije najpre počele sukobljavati u Evropi. Zbog toga što postoji istovremeno nekoliko kriznih žarišta, spor oko Ukrajine, teroristički napadi, izbeglička kriza, porast nacionalizma, izlazak Velik Britanije iz EU, nije teško uočiti da Evropa živi u nekoj vrsti permanentnog vanrednog stanja.

Jedina je uteha da u Evropi apsolutno nikome ne odgovara rat: Rusija je ekonomski preslaba da bi mogla finansirati sukobe većih razmera i otvoriti nekoliko frontova; naprosto je nemoguće zamisliti da bi Moskva napala neku državu članicu NATO pakta. Istovremeno, rat u Evropi toliko bi unazadio te ekonomski i politički upropastio članice EU i NATO pakta da će svaka država preduzeti sve da očuva mir te izbegne bilo kakve ozbiljnije konflikte s Rusijom.

Izvor: Telegram



Pratite nas na FB!
Lajkujte i podržite našu stranicu
×
Did you like it?
Share it on Facebook
  Pratite nas na Facebooku