Podijelila je PRIČU KOJA SLAMA SRCE, evo zašto ni vi nećete ostati ravnodušni

Jedna Novosađanka podijelila je na društvenoj mreži Facebook priču o sreći koja je natjerala mnoge da se zamisle.

56bf8e9d-e2e8-4251-94c0-19590a0a0a6c-beba-690x480

Dirljiv status ove žene je podijelilo više od 500 ljudi koji govori o iskustvu jedne Milice, porođaju i pravoj spoznaji sreće.

Pročitajte priču koja nikoga ne ostavlja ravnodušnim:

“Ulazim u porodilište.. Na porođajnom stolu mlada osoba koja ima dvadesetak godina, mršava, upalih obraza, tamnih podočnjaka. Ne čuje se… Babica mi prilazi i kaže. Doktorka, žena je dilatirana šest centimetara. Termin porođaja je kraj sljedećeg mjeseca a beba je baš mala.

“Kako se zoveš”, pitam i prilazim ženi. “Milica”, kaže jedva čujno..”Odakle si”, nastavljam sa pitanjima.”Odavdje”, kaže, “tu sam se udala”. “Dobro Milice, što si tako mršava? Jedeš li ti uopšte”, pitam. “Da, odgovara kratko. Dobro jedem. Znate doktorka, moj muž radii i zaradi, ne pije. Dobar je. Svaki dan imamo hljeba i ponešto skuhamo. Lijepo živim, ne žalim se” priča. Ja počinjem da se ledim… Shvatam da je iskrena. Da je to stvarno tako. Ona stvarno jede samo jednom dnevno i misli da je to u redu.

“Milice, koga imaš ? Brata, sestru”, upitam. “Samo sestru doktorka, ali ona je u hraniteljskoj porodici. Znate mama je umrla, tata radi po cio dan i nije znao šta će sa mnom. A bila sam vrijedna, čistila sam, kuhala. Odem na pijacu i uzmem zeleniš što bace. A bace dobru hranu. Kaže on meni, Milice našao sam ti muža. I doveo ga. Idi dijete sa njim, biće ti bolje nego ovdje. I tako sam se ja udala”, kaže. “I je l ti lijep muž”, pokušavam da se našalim. “Dobar je”, prozbori i nastavlja da ćuti. Samo grimase na licu pokazuju da je boli.

Mlada žena koja prihvata realnost ma koliko bila teška, koja ne zna za bolje, mrtva u svojoj nemoći da bilo šta promijeni. Babica mi donosi njene analize krvi. Bacam pogled na papir i steže mi se knedla u grlu. Teška anemija, hipoproteinemija. “Znate, nastavlja… Ovo je djevojčica. Zvaću je Anđela. Imam stvari. Sve sam oprala i složila, znate stvarno su ko nove. I pelene, imam i pelene. Nego, nemojte da se ljutite mislim da ću da se napnem. “Napni se Milice”, kažem i gledam u babicu. Svi ćutimo. Nemamo riječi. A iznutra nas steže, boli… Hajde Milice, najjače što možeš, napni. Milica sluša, njeno mršavo tijelo daje svu svoju snagu… i ona se porodi. Beba mršava, ali lijepa, plače, crnokosa.

“Dušo, mama te je dočekala. Dušo, dajte mi je da je ljubim”, kaže. Uzima je grli, ljubi i plače od sreće. “Dušo, ti si meni sve. Koliko je teška doktorka”, pita. “Evo samo malo, Milice izmjerićemo bebu”, objasnim. Beba je teška 2.200 grama. Terminska beba, beba gladne Milice. “Lijepa je doktorka, stvarno je lijepa”. “Jeste Milice, lijepa…

“Tjeram babicu da joj donese stvari, da je presvučemo. Babica obara pogled. Odlazi u pripremu i donosi kesu, najlonsku, običnu i u njoj jedna stara spavaćica, jedna kesa uložaka i sapun. “Milice jesi li gladna, žedna?”

“Nisam, ješću kasnije. Ne brinite, ne treba meni mnogo”. I prvi put Milica ima osmijeh. Izlazim iz porodilišta. Čeka me nizak čovjek. “Ja sam Milicin muž. Da li je Milica dobro?” “Jeste”, kažem i gledam ga. Iznošena majica, ali čista, velika trenerka i pocijepane patike. Ruke, grube, ranjave. Porodila se i beba je dobro. Srećan je. “Molim vas, dajte ovo Milici”, reče i pruža malu kutiju keksa i sok. “Neka jede, treba da doji, a ja cu doći sutra. Eto krenulo mi, imam da radim… Odlazim puna tuge. To je stvarnost. Tu oko mene. Sutradan u viziti, dolazim do nje. Osmjehuje mi se. Miriše na sapun, oprane kose u spavaćici sa porođaja, koja je čista. Shvata moj pogled. Gleda me u oči i kaže. “Oprala sam je i osušila se. Toplo je. Vidite”, kaže i pokazuje na stočić kraj kreveta.

Sokovi, napolitanke, čokolade. “Dale su mi, nisam uzela… Kažu, jedi Milice vidi kako si mršava a mi debele”. Namještam osmijeh i gledam oko sebe. Ove divne žene iz sobe su osjetile da treba da joj pomognu i donijele su joj od uložaka do hrane, a da je pri tome ni jednog trenutka je nisu uvrijedile… Dolazi dan otpusta. Pri polasku Milica dolazi da se zahvali. “Hvala vam na stvarima za bebu. Nije trebalo.” “Neka Milice, uživaj. Nije to ništa.” “Hvala , hvala…”A on ih čeka… Ljubi ih u kosu i daje Milici jednu ružu… Tako se valja… Gledam ih i mislim… Koliko ti stvarno potrebno da budeš srećan ? Zaista ne znam…”

Izvor: Kurir.rs



Pratite nas na FB!
Lajkujte i podržite našu stranicu
×
Did you like it?
Share it on Facebook
  Pratite nas na Facebooku