PISMO PREMIJERU: Znate li koliko boli kad djetetu kažete ‘nemam’?

Građanka Sarajeva i novinarka Jelena Paunović je uputila otvoreno pismo premijeru Federacije BiH Fadilu Novaliću koje prenosimo u cijelosti.

56a0d12a-5d98-4eca-bcbb-04d80a0a0a6c-siromastvo-kontejner-690x480

Gospodine Novaliću,

Jučer sam pročitala da ste od dva najveća trgovačka lanca u FBiH tražili podatke na šta građani najviše troše novac. Iz Vaše izjave se vidi da ste vidno potreseni što građani ne kupuju samo osnovne životne namirnice poput brašna, ulja i soli. Znam da Vam zima i strašni minusi ne predstavljaju problem jer sjedite na toplom i suhom. I još iz svoje tople kancelarije tražite da Vam dostave podatke. Trebali ste umjesto toga prošetati gradom – od Baščaršije do Ilidže, od Ilijaša do Hadžića.

Kada ste gospodine Novaliću zadnji put pješke prošetali po gradu? Meni je posao takav da svaki dan obilazim grad. Želim Vam reći nešto o ljudima koje srećem i sa kojima pričam, o onima koje Vi vidite samo kao iskrivljen statistički podatak.

Velika je marka kad je nemaš

Prije par dana sam na Ilidži čekala autobus za Hadžiće. Na stanici sam stajala više od pola sata i smrzla se. „Šest keksova za marku“, uporno je ponavljao ulični prodavač. Neugledan, smrznut, u raspadnutnim cipelama, u staroj i poderanoj jakni.

Nedavno sam pročitala odličan tekst srbijanske novinarke koja je pisala o ljudima u gradskom prevozu. Napisala je da joj ti ljudi djeluju nekako drugačije – ispijeno, umrtvljeno, siromašno. I meni su se baš takvima činili potencijalni kupci „šest keksova za marku“ koji su tog popodneva čekali autobuse na ilidžanskom terminalu.

Puhao je ledeni vjetar. Smrznute ruke sam sve dublje gurala u džepove da sam mislila kako ću poderati jaknu. A stajala sam tu samo 33 minute. Prodavač je tu stajao od ranog jutra do kasne večeri. Svaki dan. Napuštajući stanicu, pogledala sam na sat.

Prođe gospodine Novaliću 33 minute, a niko ne kupi „šest keksova za marku“. Samo je jedno dijete pitalo nanu ima li para za keks. Ona reče da nema, a dijete se ušuti.

Kada ste Vi bili dijete da li ste jeli čokoladu? Da li su se u Vašoj kući kupovale samo osnovne životne namirnice ili su Vaši roditelji možda kupovali i čokolade i igračke?

Stajala sam na toj stanici i posmatrala ljude oko sebe. Nana sa djetetom na sebi je imala istrošenu, od pranja ispranu odjeću. Lice joj uokvireno tamno-zelenom maramom, a pogled dubok i prazan.

(Ne)statistička statistika

Znate li koliko vremena treba da se izgovori riječ „nemam“? Ne više od par sekundi. A znate li koliko boli ta jedna jedina riječ kada je govorite djetetu?

Znam da se, ako sada ovo čitate, vraćate kategorički na svoju izjavu i podatke koje imate, pa ćete reći „ali građani kupuju vino, pivo, cigarete“…

Trebali ste se udaljiti od statistike. Izaći na ulicu. Vidjeti koliko se ljudi smije. Čuti šta se priča na ulici. Među rajom.

I ja ponekad pogledam statistike. Svašta se i tu sazna, ne zvuči isto podatak da imamo preko pola miliona nezaposlenih i ljudski osjećaj nemoći kad si jedan od njih. I kad ti je sva raja dio statistike. I kad se voziš u gradskom prevozu i pričaš sa „statistikom“.

Najrealniji sektor

Vi iz Vlade i vlada, vi manjina koja nad većinom ima moć, tržište rada dijelite na državni i realni sektor. Jeste li čuli za onaj koji nazivam najrealnijim? Neki dan pročitah u dnevnim novinama da se „potencijalno uspješnim privrednicima“ nazivaju oni koji na kartonsku kutiju naredaju par gaća s nadom da će ih neko kupiti. Ne zato što se školovali za taj „posao“ već da bi preživjeli. Par gaća ako se prodaju, poštovani premijeru, za odazak u Bingo i beskrajno dugo prekontavanje šta je preče od prečeg za kupit’.

Kad ste zadnji put stajali u redu na kasi? I kad sam imala i kad nisam, nikada me nije napustilo suosjećanje. Stojim na kasi sa par „luksuznih“ proizvoda, a do mene u redu ljudi broje feninge nakon što su nakon dugog i teškog odlučivanja, konačno skontali koja je kesa makarona najjeftnija.

A nisu ni ti makaroni u korpi i feninzi u džepu ono najgore. Najgore je poniženje: kad crnčiš cijeli mjesec za par stoja, kad uopšte ne radiš ili kad si 40 godina radio da bi spao na to da na rafovima biraš ono najbjednije.

I šta onda? Pa, ništa. Odeš na stanicu da čekaš autobus i iz dubine duše djetetu kažeš onu nastrašniju riječ: NEMAM za „šest keksova po marku“, „šest keksova po marku“, stoji u pismu.

Izvor: Izvor: N1



Pratite nas na FB!
Lajkujte i podržite našu stranicu
×
Did you like it?
Share it on Facebook
  Pratite nas na Facebooku