Pismo majke DJEČAKA S AUTIZMOM zapalio je Fejsbuk

Ona je posvetila svoj Fejsbuk status komšiji koji joj je nekoliko puta na vrata slao policiju, zbog buke.

8f2c78ff204fd7c087ea

Ovaj je status ubrzo se proširio internetom i za kratko vreme osvojio Hrvatsku, ali i zemlje u regionu. Za 24 sat podeljen je preko 1.800 puta. Prenosimo ga u celosti:

“Komšija, pucaš u civila!

Dobar dan komšija ispod nas što živiš. Kako si ti danas? Mi smo dobro, hvala ti na pitanju koje nikad nisi postavio. Ja bar mislim da smo dobro jer znaš zašto? Zato jer Igor ako nije dobro on to ne zna reći. Ne zna ni pokazati.Jer, zamisli, ti to sigurno ne znaš, autizam ne govori.

Zamisli, jednom nije spavao tri noći. Plakao je, vrtio se u krevetu, možda čak i “zavijao” kako ti to kažeš, bacao se po podu. Znaš kad je, dragi komšija, i mene iznervirao. Mislim si bezbrazan, razmažen, zločest. Ma znaš kad sam se jedva suzdržala da ga bar malo ne puknem po guzi. Treće jutro je ustao sa otečenom desnom stranom. Njega je, dragi moj komšija, tri noći boleo zub. Ludački. A ja nisam znala. Jer ne zna da kaže. Ni pokaže. A ti si nam, možda, baš tih noći zvao policiju.

Policija mu ne može izvaditi zub, hvala ti ako si mislio da nam pomogneš. A ne može ni hitna. Jer, komšija, da bi se autizmu izvadio zub treba opšta anestezija. A to se čeka, na red. Šest meseci. Zamisli da tvog sina boli 6 meseci zub? Ne možeš ni zamisliti, znam. Ne možeš zamisliti ni operaciju nogu i gips na obe noge istovremeno 2 meseca. Pa svrbi ispod gipsa, pa boli, pa ne možeš da se namestiš, ne možeš da spavaš. Dva meseca.A ne znaš ni da kažeš da te svrbi. Mi ne moramo da zamišljamo, mi smo to prošli. Dva duga meseca, noći i dana – komada 60. Malo smo plakali, malo “zavijali”, kako ti to kažeš, a puno smo se i smejali.Jer mi smo takvi. Smejemo se i kad nam je teško.

OK, nekad i “zavijamo”. Zajedno. Vaaauuuuu, vaaauuuuuu!Možda si nam baš neku od tih naših noći – komada 60, poslao policiju na vrata. Zbog buke.Buke koja nije muzika, mada je stalno slušamo, ali tiho, jer tako volimo. Buke koja nije lupanje šnicli, jer, šta znam… Igor nekako više voli kuhano. Zbog buke koja nije zbog zaigranosti dvoje zdrave dece koja eto, igraju košarku po stanu. Ili koja eto, samo love jedno drugo jer su razigrani. I jer su deca.Ti zoveš policiju zbog buke koja se zove autizam. To “zavijanje”, kako ga ti nazivaš sa prezirom na licu, je način na koji Igor pokazuje da mu se nešto ne sviđa.Naprimjer TI, koji dođeš u naš dom da nam kažeš da obložimo ceo stan nekom izolacijom jer se tvoj sin plaši “zavijanja” koje ti ne znaš kako da mu objasniš. Šalim se da se ne sviđaš Igoru.

Njemu se svi sviđaju. On bi tebi, komšija dragi, i danas da te sretne, pružio ruku, dao bi ti poljubac. On je takav.Ima tu neku dušu koju retki imaju. Ima to neko veliko srce, ma ti takvo srce još nisi video 100% I znaš, on je jedno sretno dete.I on je zaigran na taj svoj “autistični” način, pa eto nekad malo potrči po stanu, nekad mu nešto ispadne jer, nisam ti to još rekla, ima malo i tremora. Malo mu nekad drhte ruke. Ali to je od lekova. Nije od autizma. Od lekova za epilepsiju, ako te baš zanima. I to ponekad, kad tako potrči, ja mu svaki put, al svaki put dragi komšija, kažem – “nemoj ljubavi, lepo hodaj, nemoj lupati nogicama”.Zato što, komšija dragi, nismo mi divljaci niti smo nevaspitani ako imamo autizam, nema to veze jedno s drugim.A bome, živeli smo 10 godina u stanu a da nam nikad niko od komšija nije pozvonio zbog buke.

Da ne kažem da nam niko nikad nije zvao policiju. Evo sad ti prvi put. I drugi. Biće i treći, znamo se već. Obratila bih ti se osobno ali veruj da ne mogu. Ne mogu jer još nisam srela, evo za ovih 18 godina koliko Igor ima, osobu koja je sa takvim prezirom gledala mog sina. Znaš kad ne mogu da te pogledam. Ne mogu da ti se obratim. Mislim, ono, sorry, al gadiš mi se. Htela sam samo da ti kažem, generale, pardon, komšija, pucaš u civila. Pucaš na anđela slomljenih krila. Mi ćemo nastaviti sa svojim životom kao i do sada. Imaćeš i slušaćeš tu “buku”, tih, ruku na srce, kad se sva buka u jednom danu sastavi koja iz ovog stana dolazi, tih 20 minuta. Znaš zašto? Zato jer Igor na to ima pravo.

Ne samo pravo koje mu daje autizam, nego pravo svakog čoveka da se izrazi, da pokaže emociju na način na koji to zna i može. A ti zovi svaki put policiju. Momci su totalno kul. Dva puta su nas probudili jer su došli sat i pol nakon što se iz našeg stana čula zadnja “buka” koju smo proizveli. A znaš šta je Igor napravio? Onako bunovan, sladak kao med, topao od sna i kreveta, došao do vrata i dao im poljubac. Ma kažem ti, ta duša i to srce u životu još nisi vidio!

A sad – zovi policiju, komšija.

Igorova mama”

Izvor: kurir.rs



Pratite nas na FB!
Lajkujte i podržite našu stranicu
×
Did you like it?
Share it on Facebook
  Pratite nas na Facebooku