OTAC IM SE UBIO, MAJKA IH OSTAVILA: “Stiže zima, a meni nema ko jaknu da kupi…”

“Najteže nam je kad drugovi u školi pričaju o svojim roditeljima. Tada se samo sklonimo i nestanemo”, kažu Aleksandar i Katarina Antonijević.

100846_capture-20161129-070416

Od pelena zna samo za tugu i nemaštinu. Nepune dvije je imao, a njegova sestra Katarina (13) četiri kada su ostali siročići. Čim im je otac nastradao, majka ih je napustila, nju i ne pamte. Baba Kovina i deda Stojan se staraju o njima. Oboje su bez penzije.

Djeca nešto novca dobiju po slovu socijalne pomoći, neka crkavica im pripadne od očeve penzije – to im je da prežive.

“Pitala sam babu da mi kupi novu haljinu. Tražila sam od dede televizor za moju i Acinu sobu. Rekli su – skupo je, nemamo”, sliježe ramenima Kaća.

Razumije to Kaća. I Aca shvata. Ali opet pate za mnogo čim što im uz roditeljsku ljubav nedostaje.

Kuća pred rušenjem

“Koliko sam bio sretan kad sam pred školsku godinu dočekao nove patike! Ali ne mogu u njima po avlijama i njivama, zato vijam selom u gumenim opancima. A šta ću zimus kad smetovi zaveju? Čizme nemam! Nema ko ni da mi ih kupi. Čime ću kroz snjegove? Do škole u Lunovom Selu su tri kilometra”, žali se Aleksandar.

U dvorištu Antonijevića su dvije kuće; u onoj staroj im se deda rodio, nova koju je otac počeo da gradi ostala je neistarošena.

“Prije neki dan, kad udariše kiše, prepukao je zid stare kuće. Srce mi se lomilo kad su baba i djeca podupirali direcima i molili Boga da se ne sruši, da izdrži barem do proljeća. Maštam o danu kada ćemo opremiti novu kuću, kupiti namještaj, policu sa puno knjiga, svoj orman da složim ono malo moje garderobe” opet je glas djevojčice nadglasao plač.

Otac se objesio, majka ih ostavila

“Naš tata Zoran se objesio, u šumi blizu kuće. Iste godine nas je majka ostavila. Nju ne bih željela nikad da sretnem. Da mi dođe na kapiju ne bih je prepoznala. Da me pozove telefonom – prekinula bih vezu, da se pojavi na pragu – zalupila bih vrata”, opet kroz suze zbori Katarina.

Onomad su u Aleksandrovom razredu dječaci pričali šta su kupili i gdje su putovali. Nije imao čime da se pohvali.

Odužiću se babi i dedi

“Završiću školu, fakultet, udati se, biti dobar čovjek. Tako ću se najbolje odužiti babi i dedi za godine njihovog odricanja i pažnje. Samo njih Bog da poživi dok Aca i ja ne stasamo za život”, sanja Kaća.

“Samo jednom sam bio na moru. Jedini u odjeljenju nemam kompjuter, a svi kažu da na internetu ima puno da se vidi i nauči. Svi se sa velikog odmora jave kući, pohvale ocjenama, ja ne mogu, nemam mobilni. Ne idem sa drugovima na vožnju biciklima – nemam šta da vozim. Fudbalsku loptu bih volio, da ne šutiram po dvorištu izlizane krpenjače”, kazuje dječak muku što ga tišti.

Prije neku noć sestra se povjerila bratu da je prijateljica kupila nove cipele i da bi ona htjela takve.

“Kad bih imao dovoljno para prvo bih seki kupio cipele, a babi veš-mašinu da više ne pere na ruke”, veli Aca.

Izvor: Blic.rs



Pratite nas na FB!
Lajkujte i podržite našu stranicu
×
Did you like it?
Share it on Facebook
  Pratite nas na Facebooku