NJEN SIN (9) JE UMRO OD RAKA: Ova majka nije pustila ni suzu. Razlog zašto će vam slomiti srce

2007. godine objavljena je knjiga pod nazivom “Nastavi da se trudiš i bićeš srećan”. To su majčini memoari napisani kao tribjut njenom sinu Naoji, u kojima ona prepričava razgovore koje je imala sa sinom koji je bolovao od raka.

naoja-decak-rak-pouka-foto-ilyke-1453389851-828833

Naoja je bio dečak koji je uvek stavljao druge ispred sebe, visoko je držao glavu i verovao je u svoju budućnost i u najtežim trenucima. Nežan, ali opet i jak, ništa nalik detetu, sa neverovatnom voljom, reči ovog 9-godišnjakadodirnule su mnoga srca i pomogla da se inspirišu mnogi da nikada ne odustanu.

Naoja Jamazaki rođen je 1992. godine. Kao mali, bio je veseo, nestašan dečak kao i sva druga deca, prema rečima njegove majke. Imao je samo 5 godina kada je “zgrabila” bolest.

naoja-decak-rak-pouka-foto-ilyke-1453389382-828827

Bio je to maligni rak pod imenom Evingova sarkoma, retka bolest koju dobije jedan na 100.000, u kojoj su ćelije raka u kostima i mekom tkivu jako metastatična. Ovo je značilo da Naoja mora da bude lečen užasno jakom radijacijom i anti-rak agensima kako bi se sprečila metastaza u budućnosti. Tumori pronađeni u njegovim rebrima su hirurški odstranjeni, ali nedeljama je morao da se suočava sa kontraefektima hemoterapije.

naoja-decak-rak-pouka-foto-ilyke-1453389573-828831

Bio je u mogućnosti da se vrati u školu ali vratio se i tumor i to na drugim delovima tela iznova i iznova. Svaki put kada je imao operaciju, to je bilo propraćeno hemoterapijom. Njegova majka, Tošiko, je uvek bila pored njega. Slamalo joj se srce kada je gledala svog sina u bolovima i često je govorila:

“Rado bih zamenila mesta sa njim, samo da mogu.” Ali svaki put kada je Naoja uhvatio svoju majku da to kaže, pokušavao je da je ubedi u suprotno.

“Svaki put bi protresao glavom i rekao, “Ne ne možeš. To moram da budem ja. Samo ja mogu ovo da istrpim. Za tebe bi ovo bilo previše mama.”

Bol koji je prouzrokovao njegov rak bio je nesnosan, a kontraefekti hemoterapije, brutalni. Ne samo da se nikada nije žalio, već nije ni dozvoljavao majci ni da brine. Umesto toga, on je uvek pokušavao da je razvedri.

naoja-decak-rak-pouka-foto-ilyke-1453389851-828833

Uprkos njegovoj jakoj volji, Naojino stanje se pogoršavalo. U junu 2001. godine, rak je stigao do koštane srži, što je značilo da su se ćelije raka raširile po celom telu. Ništa više nije moglo da se uradi za njega. Naoja je imao samo 9 godina.

naoja-decak-rak-pouka-foto-ilyke-1453389965-828837

Bol se intenzivirao svakim danom, ali Naoja je iskreno verovao u oporavak. Molio je doktore da ga operišu, iako su oni mogli da mu daju samo povećane doze morfijuma. Na kraju je upala grla protsla njegove disajne puteve i Naoja je bio u respiratornoj nevolji. Na prizor svog sina kako se trese, uvija i bori za vazduh, Tošiko je imala napad panike, istrčala je iz sobe, plakala i vrištala za doktorom. Nije mogla da zamisli da bi to mogao da bude poslednji trenutak njenog sina.

Kada se napad smirio, doktori su obavestili izbezumljenu majku da je malo verovatno da će preživeti duže od pola dana. Tošiko se vratila u sobu i pokušavala je da izgleda mirno. Onda joj je Naoja rekao sledeće:

“Mama, da sam umro onako u patnji, ti bi možda poludela. Zato sam se jako jako borio da se to ne desi. Iako je bilo teško, znam šta si za mene uradila mama, Vikala si “Doktora, doktora brzo!”. Ne brini. Nikada neću umreti tako. Želim da živim i da budem starac jednoga dana. Ako se uvek trudiš, na kraju ćeš biti srećan. Bilo je nekih stvari koje su zaista bile teške, ali na kraju, sve će biti u redu.”

Na samoj ivici smrti i u jakom bolu, prva stvar koja mu je bila na pameti je bila potreba da smiri svoju majku.

naoja-decak-rak-pouka-foto-ilyke-1453390402-828839

Naoja je udahnuo svoj poslednji vazduh 2. jula, 2001. godine. Dve nedelje su prošle od dana kada mu je doktor dao samo pola dana života. To je bilo smatrano za čudo i neobjašnjivo naukom. Svi su verovali da je njegova jaka volja bila ta koja ga je držala. Tokom njegovog boravka u bolnici, jednoj od sestri je rekao sledeće reči:

“Znate, ja ne mogu sada da umrem. Moja majka nije mentalno spremna, i to je razlog zašto još uvek ne mogu da umrem.”

Možda je za njegov mirni odlazak bilo potrebno da svojoj porodici da više vremena.

naoja-decak-rak-pouka-foto-ilyke-1453390563-828841

On je ostalo voljeno i brižno biće do samog kraja. Kada je Naoja preminuo, Tošiko nije zaplakala, jer je zapamtila šta joj je sin rekao:

“Mama, nemoj da budeš tužna kada me ne bude bilo. Ti moraš da budeš srećna i da nastaviš da živiš. Duša je večna, čak i kada telo nestane.”

Tošikina sećanja i Naojina priča prepričavana je na hiljade puta i to na televiziji u Japanu. Priča je dala drugima hrabrost i podsetila ih je na važnost i suštinu života.

Naoja se borio u već izgubljenoj bitki, ali njegovo nasleđe nastavlja da živi. U trenucima bola podsetite se njegovi reči “ako nastavite da se trudite, bićete srećni.” Postoje mnogi koji žele da žive,a ne mogu. Mi koji smo živi moramo da dajemo sve od sebe svaki dan i da se setimo da volimo one koji su blizu nas. Hvala ti Naoja!

naoja-decak-rak-pouka-foto-ilyke-1453390849-828843

Izvor: kurir.rs



Pratite nas na FB!
Lajkujte i podržite našu stranicu
×
Did you like it?
Share it on Facebook
  Pratite nas na Facebooku