KAKO JE PRIČA JEDNE BAKE ODUŠEVILA INTERNET: “Ne udaj se, ne rađaj sinove fukari”

Ovih dana post jedne Marine Radoš objavljen na Fejsbuku pogodio je mnoge žene, ali i muškarce, pravo u srž i izazvao lavinu komentara. Ljubavnu priču baba Zorke morate da pročitate, a mi vam je prenosimo u celosti.

Ashampoo_Snap_2016.08.27_08h36m06s_001_

„Moja pratetka Zorka krajem pedesetih godina prošlog stoleća fatalno se zaljubila u dečka iz susednog sela. Ona je bila fazon mene, za ljubav dajem sve, od*ebite tradicijo, običaji, od*ebite susedi i rodbino.

Spletom tadašnjih nesrećnih okolnosti on je morao da pobegne u Australiju. Složio joj je paćeničke fazone: Zorka odlazim, vratiću se po tebe, čekaj me, ne udaj se, ne rađaj sinove fukari.

Zorka je ‘ladno odgovorila: Ja ću doći za tobom.“

Priča meni to moja pratetka Zorka pre nekoliko godina, setim se toga slučajno večeras i meni u glavi moj poslednji dejt. Imam 25 godina, mobilni, Viber, Facebook, WhatsApp i sva ostala čuda koja omogućavaju da se Dragi i ja dogovorimo kad ćemo, šta i gde. I dogovaramo se čitav dan, gde ćemo, šta ćemo, šta će on da obuče da ne bi bilo ko zadnji put (on u trenerci, ja u haljini) i sve ostale boljke koje zamaraju današnji svet. Ali to nije poenta ove priče.

Tetka Zorka ima 17 godina. Polupismena je devojka u duvanjskom selu. Pokupi ono malo stvari što ima, peške ide do grada, pa autobusom, pa vozom, pa brodom putuje tri meseca. Bez mobilnog. Bez Vibera. Bez Facebooka. Bez tačnog dogovora. Ona je jednostavno rekla da će doći, a on je jednostavno rekao da će je čekati tamo.

Nepismenost. Odeća seljanke. Autobus. Voz. Brod i pučina tri meseca.

I bili su zajedno skoro 60 godina.

On ju je jednostavno čekao, i ona je jednostavno otišla za njim.

Da li je takva ludačka ljubav izumrla? Šta nam se to događa? Ko je nama iskomplikovao živote?
Zašto završavamo u brakovima bez ljubavi, a u ruci danas držimo čitav svet? Zašto završavamo u vezama gde se ljubav samo priželjkuje, u kojima se samo trudimo da zavolimo nekoga?

Zašto ostajemo s onima koji nas gaze i varaju? Zašto lažemo o plodnim i neplodnim danima? Zašto pravimo decu da bi zadržali devojku ili dečka?

Zašto ostavljamo one koje volimo zato što su na lancu ishrane ispod nas?

Zašto ponižavamo one koji nas vole?

I glavno pitanje, koje mi ovih dana i naročito ovih noći, ne izlazi iz glave: Zašto danas kad imamo mobilni, Vajber, Fejs, auto, 50 evra za autobusku kartu, slobodu kretanja, slobodan vikend mi nemamo hrabrosti da odemo tamo gde želimo? Zašto nemamo hrabrosti da ostavimo sve što imamo za ljubav, i zašto nikad nismo sigurni da nas ta ljubav stvarno čeka?

Nemam pojma.

Ali znam da je svet ovako ružno mesto samo zato što prečesto nemamo hrabrosti da nekome kažemo: „Čekaj me, doći ću po tebe.“ Zato što nemamo hrabrosti ni da čekamo ni da odemo.

Garantujem vam svojim životom, svet je ogavno mesto zato što ljudi više nemaju hrabrosti za ludačku ljubav.

Dugo nisam videla tetku Zorku, ali dobro pamtim šta mi je tada rekla na kraju priče: „Sine, u svemu je dozvoljeno biti kukavica, osim u ljubavi. U ljubavi ne budi kukavica, i nikad ne voli kukavice“.

Izvor: zena.blic.rs



Pratite nas na FB!
Lajkujte i podržite našu stranicu
×
Did you like it?
Share it on Facebook
  Pratite nas na Facebooku