Jedino mjesto gdje Srbi, katolici i muslimani žive u slozi i gdje nije bilo rata: Slave dva Božića uz Tompsona i Baju Malog Knindžu i ne zaključavaju kuće



Ovde čak nije bilo ni rata, iako je svaki treći stanovnik Vrbovskog, čije su Moravice mesni odbor – Srbin, jer nije bilo zainteresovanih. A bili su naoružani, jednima je puške podelila JNA, a drugima hrvatska policija.

Često možemo da čujemo u domaćim, ali i u regionalim medijima da se Srbi i Hrvati ne slažu. Posebno je teška situacija za srpsku manjinu u Hrvatskoj, koje svake godine ima sve manje i koja , kako se čini, iz situacije na terenu ima sve manje prava. Ipak nije tako u celoj zemlji. U jednom mesto u Hrvatskoj po imenu Vrbovsko, u mestom odboru Moravice, zajedno žive Srbi, Hrvati i muslimani, i to u slozi. Kako kažu, kod njih nije bilo rata, rade za dobrobit svog grada, a sve praznike slave zajedno i u veselju. Tako je i ove godine.


Jutarnji.hr je uradio reportažu o ovom mestu i njegovim stanovnicima. Ono što su tamo videli ostavilo ih je bez teksta i pokazalo je da je suživot između više naroda, različite vere itekako moguć. Pred područnom školom Nikole Tesle u središtu parka je spomenik palim borcima NOB-a i žrtvama fašizma, i baš tim rečima to tako piše na ćiriličnoj, ali netaknutoj ploči.

Malo dalje je bista Marka Vučkovića, goranskog prvoborca, koja nije išarana sprejem. U samom središtu su četiri kafića, iz jednog glasno trešti partizanska koračnica “Po šumama i gorama”, ali se niko od ono malo pešaka koji izlaze iz pristiglog voza iz Rijeke na železničku stanicu na kojemu piše “Moravice” na to ne obazire.

Ovde čak nije bilo ni rata, iako je svaki treći stanovnik Vrbovskog, čije su Moravice mesni odbor – Srbin, jer nije bilo zainteresovanih. A bili su naoružani, jednima je puške podelila JNA, a drugima hrvatska policija. Oni, međutim, sela nisu čuvali jedni od drugih, već od onih “sa strane”. Sasvim pogrešno bi bilo zaključiti da je ovo goransko mesto u sebi očuvalo Jugoslaviju, nego da ovi ljudi ne znaju da mrze jedni druge po nacionalnom ključu i da se duboko poštuju, živa je istina.

Konsenzus o pločama

Do 1919. godine zvale su se Komorske Moravice, do 1991. godine Srpske Moravice. Dale su proslavljenog glumca Peru Kvrgića i olimpijsku šampionku Snježanu Pejčić, a istorija pamti da se tamo rodio i Slavko Kvaternik, hrvatski političar.

Ako i postoji nostalgija za prošlim vremenima, onda je to sećanje na 650 železničkih radnika koji su pre 50 godina radili na ovom nekad važnom železničkom čvorištu, što je više nego što je danas u mestu stanovnika. Pre 100 godina imali su srednju Železničku školu, ona se sada zove Železničko-tehnička, a ove školske godine nije upisala nijednog železničara.

U osnovnoj školi sedamdesetih godina bilo je 67 osmaka, a danas je 53 đaka u svih osam razreda, u prvom razredu dvoje ili troje. Ovde je verovatno najmanja stopa iseljavanja mladih u zemlje Evropske unije, jer nema više ko da se iseljava. Izumiranje Gorskog kotara započelo je davno pre nego što se to dogodilo u ostatku Hrvatske.

– Grad Vrbovsko ima više od 35 posto predstavnika srpske nacionalne manjine. Mi smo u potpunosti primenili Zakon o pravima nacionalnih manjina u naš Statut. Dogovorili smo se sa predstavnicima Veća srpske nacionalne manjine da one dvojezične ploče idu samo tamo gde su Srbi u većini, a to su, uz Moravice, još Gomirje i Ljubošina, kao i određene ulice. Smatrali smo jedni i drugi da nema potrebe takvim pločama pokrivati druga naselja, pogotovo ona u kojima Hrvati žive u stopostotnoj većini – priča gradonačelnik Dražen Mufić, koji je do mandata došao sa svojom nezavisnom listom, piše Jutarnji.hr.

Isti uslovi, iste mogućnosti

Oba zamenika su mu iz redova srpske nacionalne manjine, Anđelka Mamula kao predstavnica sa manjinske liste, kao i Borivoje Dokmanović, kao kandidat sa gradonačelnikove nezavisne liste.

– Ljudi ovde imaju iste uslove i iste mogućnosti, a razlike ne pravimo ni u čemu, najmanje u nacionalnosti. Delimo posledice teškog života. Ovde, srećom, nije bilo rata, pa smo se nekako ranije okrenuli poslu i investitorima. Saradnja je vidljiva na svakom koraku, a najveći zajednički projekat je zapravo naš proračun koji ne isključuje nikoga, finansiramo brojne kulturna udruženja, manifestacije, programe. Delimo dobro i loše, a najveći nam je problem to što nam sela postaju prazna. Imamo 63 naselja na čak 270 kvadratnih kilometara, a u njima živi samo 5.000 ljudi. Brinuti o brojnim nerazvrstanim putevima, organizaciji odvoza smeća i drugim komunalijama, pravi je izazov – kaže gradonačelnik Dražen Mufić.

Za Novicu Vučinića, profesora istorije i geografije, slikara i predsednika Srpskog kulturnog društva “Prosveta”, reč “suživot” je bez veze, jer kao da govori da moraš sa nekim da živiš, a ne što bi hteo, što u Moravicama nikako nije slučaj.

– Nismo mi izmislili ništa novo, mi smo samo nastavili onako kako su to radili pre nas. Kada je sve krenulo početkom devedesetih, mi smo videli da ne valja, imali smo, doduše, svako svojih budala, koje smo morali “išamarati”. Pogodile su se dobre generacije Hrvata i Srba koje su se trudile. Bilo je bitno da nikome ne padne glava, i u tome smo uspeli. Nije na lokalnoj nivou nikada bilo problema, na nivou Grada još manje, a saradnja sa Županijom je izvrsna. Ali, tako nije na nacionalnom nivou. Mi se ne bavimo politikom, ali ona nama itekako da. Mi se odupiremo, ali kako dođe sa vrha, tako mora i da bude – kaže prof. Vučinić.

Ovi Gorani nisu se delili prema nacionalnosti, niti su se isključivali u poštovanju običaja.

– Za praznike bi se sveštenici sa župljanima izmenjivali, išli bi jedni drugima da čestitaju. Ja vodim crkveni zbor u pravoslavnoj crkvi, a moj kolega sa posla, profesor muzičkog, u katoličkoj. Srpski đaci pohađaju dopunsku nastavu iz srpskog jezika i književnosti i pohađaju veronauku. Pridruže im se često i katolici i muslimani jer žele da nauče ćirilicu. Na školske ekskurzije deca koja pohađaju veronauku zajednički su išla u Trst, gde smo posetili pravoslavnu i katoličku crkvu, pa se sa životom monaha upoznavali u manastiru Krka, kao i sa životom monaha u samostanu Visovac. Kod nas je to tako, vlada zajedništvo. Problema svakako ima, kao i u ostatku Hrvatske, jer izumiremo. No, nevolja normalne ljude može samo da zbliži, a ne da razdvoji – zaključuje prof. Vučinić.

Župnik iz Vrbovskog, pater Ivan Androić, duhovni pastir u Moravicama, kaže, nikada Caritasove pakete nije delio ni prema nacionalnom, ni prema verskom ključu, a protojerej-stavrofor Jelenko Stojanović za proslave Svetoga Save poklone deli i hrvatskoj i muslimanskoj deci. On je bosanski Srbin koji se školovao u Beogradu, a već 33 godine službuje u Moravicama. Filozofija kojom se rukovodi ne može biti jednostavnija, piše Jutarnji.hr.

– Kada je Bog stvorio prvog čoveka, video je kako nije dobro da je čovek sam, i dao mu je ženu. Bog je odredio da je čovek biće zajednice, kao što je i Bog biće zajednice. Sam taj početak upućuje nas jedne na druge, mi kad nekoga volimo, trebamo da se za njega i borimo i trebamo da živimo jedni sa drugima, jer Gospod kaže: “Što učinite jednom od najmanje braće moje, meni ste učinili”. Hršćanstvo počiva na tome, na ljubavi. Ono nas upućuje na ljubav prema bližnjima i Bogu. To je suživot koji moramo da živimo, to je zajednica, nema sile – kaže protojerej Stojanović.

On smatra da se suživot narušava tamo gde su se ljudi udaljili od duhovnih vrednosti, više se “prizemljili”, okrenuli materijalnom i sebičnosti, što u Moravicama nije slučaj.

– Ovde kod nas žive pravoslavci, katolici i muslimani, i niko nikoga ne tera na suživot. Mi svi živimo zajedno i svako sa svojim problemima. Možda je ovo čak i jedinstven primer takvog suživota. U svakom semenu ima kukolja, nije idilično, i Gospodin je imao 12 apostola, pa ga je jedan izdao, ali ipak je to na ovom području ostalo nekako neiskvareno – kaže sveštenik.

Ono što ovde ugrožava život su, slaže se i on, ekonomski problemi.

– Ljudi odlaze, ja sam u ovoj godini imao 36 sahrana, a rodilo se samo dvoje dece. To je vrlo poražavajuće. To nije samo problem Moravica, već mislim da su iste brojke u celom Gorskom kotaru. O tome brigu moraju povesti gradski, lokalni oci. Želja je svakako da se mladi ljudi zadrže, pa da Gorski kotar živi dalje – poručuje protojerej Jelenko.

Urazumite se, narodi

Iako nije značajniji od Uskrsa, Božić je, naglašava, temelj svih praznika.

– Kada razgovaram sa decom, a često to bude i sa katoličkim veroučiteljem, sa radošću ga očekujemo, jer je on izmirenje Boga i čoveka. Bog postaje čovek, da bi čovek postao Bog, po blagodati, ne prirodi. Bog nas poziva, ne traži ništa nego da uživamo u radosti. Zato je Božić temelj, svi mu se raduju i slave ga, u porodici, među prijateljima, susedima i mestima, iako mi se čini da ga poslednjih godina krade komercijalizam, ali doći će to jednom sve na svoje.

Kod svakog čoveka postoje iskušenja, ali ovde se zbog više faktora, naroda, predstavnika vlasti, sveštenstva – mir sačuvao. Posle rata je ovde bilo lakše nego tamo gde nije bio mir. To je biser koji trebamo da čuvamo za buduće naraštaje – poručuje ovaj pravoslavni sveštenik, pa koristi priliku da poželi srećan Božić svima, pogotovo katolicima koji će ga proslaviti pre, piše Jutarnji.hr.

– Svima želim srećne božićne i novogodišnje praznike, uz reči proroka Isaija: “Bog je s nama, urazumite se, narodi”. Neka se urazume narodi, onda će sve biti dobro. Mir Božji. Hristos se rodi – poručuje protojerej-stavrofor Jelenko Stojanović.

Srbin dobrovoljac

– Zamisli, a ja Srbin – dobrovoljac Domovinskog rata, prijavio se u domobrane u Ogulinu, prvo odmah 1990. godine, a onda sam postao prvi hrvatski redarstvenik, školovao se u Puli, njih 369 Hrvata i ja, jedini Srbin. Postrojavali nas Tuđman, Šušak i Morić. Četiri i po godine ratnog staža imam, no morao da se povučem zbog pretnji mojoj porodici. Tada sam se zaposlio u HŽ-u, i tamo radimo zajedno nas trojica – kaže on.

Ne voli političare bez obzira koje nacionalnosti bili, nisu mu baš dragi ni sveštenici, ali bi zato ruku u vatru stavio za običnog poštenog čoveka.

– Imao sam problema s plaćanjem struje, i – ko mi je dao 1.500 kuna? Evo ga, tu je – pokazuje na njega jedan od Hrvata.

Onaj drugi je sumnjičav, ali je, priča nam Srbin, duša od čoveka, a otac mu u HDZ-u od 91.

– Generalni problem je demografska situacija. Još rade vrtić, osnovna i srednja škola. Kada to zatvore, tada ćemo izumreti. Što se ostalog tiče, nikada nije bilo problema, imamo mi ovde i muslimane i Rome i nema problema. Ma, ovde nemamo problema, niko nikada nikome nije rekao jedne ružne reči. Kod mene u kafiću deset godina je bila muzika, nije bilo ni tuče, ni svađe.

Ovde se ne zaključavaju vrata kuće ni bicikli. Nema krađa, nema kriminala. Ovde se živi tipično bratstvo i jedinstvo. Ma i bolje od toga, evo sada se spremamo za Božić jedan, i svi ćemo pevati Tompsona, za druge će svirati Baja Mali Knindža, i svi će pevati, i Hrvati i Srbi. Kod nas je to normalno. Reci mi jedno mesto na svetu u kojem je tako nešto moguće. Kao ovo što smo neki dan imali, da Hrvat na harmonici peva Tompsona, a sa njim pevaju i Srbi – pita on.


Izvor: jutarnji.hr



POGLEDAJTE JOŠ
loading...