ISPOVIJEST MAJKE KOJA JE USVOJILA DIJETE, PA GA VRATILA POSLIJE 2 GODINE…

Niko ne misli da će nakon što usvoji dete to trajati samo dve godine, ali upravo to se dogodilo Kler Paterson koja je 2011. usvojila 18-mesečnog dečaka i nakon dve godine donela očajničku odluku da ga vrati.

beba-foto-thinkstock-1457217123-857575

“Usvojila sam svog sina prvenstveno zato što nisam pronašla pravog muškarca s kojim bih zasnovala porodicu. Takođe, oduvek sam znala da bih se teško nosila s detetom s poteškoćama u razvoju, a ispostavilo se da Tom ima prethodno nedijagnostifikovano oštećenje mozga zbog kojeg treba skoro neprestanu brigu i nadzor i to ne samo od jedne osobe. Nakon nekog vremena jednostavno više nisam mogla da se nosim sa tim.”

Srećom, situacije u kojima roditelji vrate usvojeno dete vrlo su retke, a deca napuste roditeljski dom ranije od predviđenog tek u 3 odsto slučajeva.

Ali, kad se tako nešto ipak dogodi, to je poražavajuće za sve uključene.

“Osećaš se kao da si razočarao svoje dete kojemu si obećao dom, osećaš se krivim i beskrajno si tužan što su nestale sve tvoje želje i nade”, kaže Paterson.

Takođe, dodaje da postoji ogromna stigma koja prati ovakve slučajeve i da čovek koji se u toj situaciji nađe nema s kime da razgovara. Upravo zbog toga, Paterson je pokrenula veb stranicu Adoption Disruption UK kako bi pomogla roditeljima koji se nađu u takvom problemu.

Kler je poželela da usvoji Toma (to mu nije pravo ime) kad mu je bilo deset meseci.

“Imao je neodoljiv osmeh i kad sam dobila izveštaj da je zdrav, nisam mogla da dočekam da ga povedem kući.”

Ispočetka je njegovo zaostajanje u razvoju (nije mogao da puzi i da se okrenu na podu) pripisala problemima nastalim jer je sa šest meseci slomio nogu. Osim toga, mnogo je spavao, retko plakao i, što ju je najviše zabrinulo, dugo nije progovorio.

Posetila je govornog terapeuta, psihoterapeuta i mnoge druge stručnjake. U oktobru 2012. godine Tom je imao i prvi napad. Doktori su rekli da bi uskoro moglo da se dogodi da u 24 sata ima i do 36 napada.

Kler uopšte više nije mogla da se posveti poslu jer je stalno morala da bude uz Toma. Socijalni radnici joj takođe nisu pružili adekvatnu pomoć, a dokumentacija o roditeljima malog Toma i njihovom zdravstvenom stanju – koju je videla tek naknadno – otkrila je stvari koje bi je, da ih je vidjela ranije, sigurno odvratile od usvajanja.

Doktori su Kler rekli kako je oštećenje dečakovog mozga vrlo ozbiljno i da ga svaki napad dodatno oštećuje te da nema načina utvrditi kako će stvari izgledati kroz neko vreme. Poverila se socijalnoj radnici koja joj je predložila da Toma smesti u dom za decu s posebnim potrebama.

“Osećala sam da nemam izbora. Tomovo stanje zahtevalo je konstantnu brigu edukovanog osoblja. Ljudi su mi posle rekli da bih sigurno drugačije razmišljala da je Tom moje biološko dete, ali mislim da ne bih. Želela bih da bude potpuno jasno da nisam napustila sina. Osigurala sam mu kvalitetnu profesionalnu negu koju od mene nikako ne bi mogao dobiti.”

I Rejčel Kuper u sličnoj je situaciji i shvata kako je to kad ljudi za vas misle da ste ostavili dete.

“Moj sin tinejdžer vratio se prošle godine u dom nakon izliva besa i nasilja prema ostalim članovima porodice koje više nismo mogli da trpimo. Neki ljudi kažu da bi bilo drugačije da je moje biološko dete a ne usvojen, ali mislim da bih napravila isto. Njegova agresija i samoprezir postoje jer je bio teško zanemaren u vrlo ranom detinjstvu i mi to nakon usvojenja više nismo mogli popraviti”, priča Rejčel.

“Povremeno nas nazove pa odemo na kavu. Nema sumnje da nas i dalje smatra svojom obitelji i nadam se da naš odnos u budućnosti može postati bolji.”

Profesorka Džuli Selvin, direktorka Hedli centra za usvojenja pri Univerzitetu u Bristolu, kaže da takva prekinuta usvojenja, koja se najčešće događaju u adolescenciji, često ne znače i potpuni prekid svakog kontakta.

“Često roditelji usvojene dece nastavljaju da budu njihovi staratelji u finansijskom smislu. Druže se vikendima, pomažu im oko pranja odeće i sličnih stvari pa se njihov odnos s vremenom popravlja. Ako se to i ne dogodi odmah, velik broj mladih ljudi uspostavi odnos s usvajačima kasnije u životu”, kaže profesorka Selvin koja je proučavala 37.335 porodica s usvojenom decom kroz period od 12 godina.

Među decom kod kojih je nastupio prekid usvojenjea, 91 odsto ih je svedočilo nekom obliku kućnog nasilja, a 34 odsto ih je bilo seksualno zlostavljano. Vrlo čest razlog takvog razvoja događaja su i prethodno postojeći mentalni problemi.

Selvin na kraju kaže kako niko ne misli da će se to dogoditi baš njemu.

“Pokušajte da se stavite u kožu tih roditelja, mnogi od kojih imaju problema s plodnošću. Možda postoji puno naznaka da bi nešto moglo poći po zlu, ali o takvim se stvarima ne razmišlja kad prvi put vidite to malo biće željno vaše ljubavi i pažnje. Niko tada ne misli šta se sve može dogoditi”.

Izvor: Independent



Pratite nas na FB!
Lajkujte i podržite našu stranicu
×
Did you like it?
Share it on Facebook
  Pratite nas na Facebooku