HIT NA DRUŠTVENIM MREŽAMA: Državo, a da ja tebi dam otkaz?

Državo, a da ja tebi dam otkaz? Računam, ja te plaćam, ja mogu i da ti dam otkaz. Parazitiraš na mojim parama, porezima i doprinosima.

Kad god ti zafali za pivo, il’ mi smanjiš platu, il’ izmisliš taksu. Mene ne pitaš ništa, a ja te plaćam.

Pa, gde to ima?!

Sve sam ti poverila i platila te da o svemu brineš, a ti si sve što je moglo da se upropasti upropastila.

Poverim ti zdravstvo, ti ga dovedeš do “molim vas kupite ove lekove, mi to nemamo u bolnici”. Čeka se na preglede, čeka se na laboratorijske analize, štedi se na dijagnostici, a onoj mučnoj deci za koju kod nas nema leka mi, građani, sakupljamo pare za lečenje. Smanjila si plate lekarima i sestrama, povećala im birokratiju, samo nešto kucaju i pišu, i – odoše svi u Nemačku! Ko će nas da leči? I na sve to, ti mi ne daš da biram da li ću zdravstveno osiguranje da plaćam tebi, ili nekome kome ja hoću! Nikad više raka, nikad više psihički obolelih, a ti brojiš zamenike pomoćnika savetnika predsednika i hvališ se koliko ti je njih došlo na rakiju, piše ljubinkabobanedic.

Poverila sam ti školstvo i uništila si ga začas! Izmišljaš jedne predmete, ukidaš druge, više se ne zna ko pije, a ko plaća. Teraš školu da đacima pokaže kako loši postupci nemaju posledice, a posle za sve grdiš prosvetne radnike. Pored živih prosvetnih radnika, ti zoveš neke nevladine organizacije da nam uređuju obrazovanje. Udžbenici nikad gori, nastavni programi nikad haotičniji, nastavnici nikad manje motivisani, a nikad opterećeniji glupostima koje moraju da rade, a koje nikakvu korist ne donose. Pa si i njima smanjila plate.

Poverila sam ti svoju starost, a ti si moje pare uplaćene u penzioni fond proćerdala, pa me sada teraš da radim i kada budem imala 65 godina.

Kako? Šta da radim sa 65 godina (a možda i 67), u učionici sa 30 pubertetlija? Pri tom mi ne daš da sama biram u koji ću penzioni fond da uplaćujem svoje rođene pare.

Dam ti da brineš o mojoj bezbednosti, a ti napraviš vašar! Opljačkaju mi kuću, ti ne nađeš lopova. Dileri šetaju oko škola, ali nema para za dovoljno školskih policajaca. Ludaci se ubijaju po ulicama, a ti saopštiš da je počinilac zločina od ranije poznat policiji. Najveći lopovi dižu novi sprat na vili i uvoze peti auto u garažu, a ti maltretiraš babe što prodaju lubenice i decu što sviraju u Knez Mihajlovoj. Imaš za čuvare fontana i kontejnera, a nemaš za Centre za socijalni rad. Sad su ti što su od ranije poznati policiji počeli i decu da ubijaju!

O čemu, bre, ti brineš uopšte?!

Tebi platim da vodiš računa o tome da šta kupim u prodavnici da jedem, stvarno bude hrana, a ti dozvoliš da jedem ono što su druge države odbacile kao škart! I time da hranim dete! Više otrova kupim nedeljno u samoposluzi, nego što su sve Bordžije potrošile za života.

Dam ti da brineš o pravdi, a ti se ne potrudiš ni da u rečniku proveriš šta ta reč znači! Poštenom čoveku je teže pravdu da istera, nego da se sam sahrani o svom trošku, kad mu vreme nije. Pre će smrt, nego presuda.

Samo onaj Nebojša iz Beograda začas dobio crno na belo da je NIN kriv. Posle i njega preveslali.

Lepo ti dam etar na čuvanje i kažem ti da su frekvencije javno dobro, a ti dozvoliš da po ceo dan slušam onog što ga trovala tazbina, pa od posledica umislio da je pismen. Po sto puta na dan priča da je neko isprdak, ološ, dripac, alkoholno ušljikana buzdovančina, stoka, pijandura, umobolni, retardirani, prljava kratkonoga smrdibuba koja bazdi na švarglu, što se ne kupa, nego se zapire, puvonjak, tronjara, snajka, pobegulja… I deo o “mobilnom koji se nosi u gaćama da bi tamo bar nešto proradilo”, isto smo morali da slušamo i to u vestima.

Samo da naglasim da je ovo bila kolekcija iz četiri otvorena pisma, koja sam zbog tebe, državo, morala da pročitam i slušam po sto puta.

Onda mrtva hladna pustiš i onog što mu je žena za velike pare savetnica u velikoj firmi čije dugove plaćaš mojim parama, da po čitav dan prikazuje društveni talog kako psuje, tuče se, vređa. Onda opet krivi prosvetni radnici zbog porasta verbalnog i fizičkog nasilja u školama. Cvrc!

Dam ti moje pare da mi urediš oblasti zbog kojih država inače i postoji, a ti Cici daš pet hiljada evra svakog meseca, a Dani šest. Pa da li si ti normalna?! Jesi li me pitala pre nego što si im dala moje pare? A ovamo sve više samoubistava, jer ljudi više ne mogu ovako da žive. Pa i starci su počeli da se ubijaju, sram da te bude!

Dam ti pare da me predstavljaš po svetu, a ti postaviš starlete po konzulatima, i šalješ ovog tvog predstavnika da pijan peva po banketima.

I još nešto!

Htela sam da za moje pare o struji, vodi, putevima, železnici, bezbednosti i svemu ostalom što se tiče svih nas, brinu najbolji menadžeri, najkvalitetniji stručnjaci, oni što su bili najbolji studenti i radnici, a ne neki tamo keramičari, stručnjaci za kafu i pečenje, vazduplohovi i kolutači očima sa po dva cilindra u svakom oku!

Htela sam da za moje pare budeš takva da najbolji studenti prvi nađu posao, a ne avionsku kartu u jednom smeru. I da prvi dobije subvencije najvredniji seljak, a ne onaj kog je Pera iz mesne zajednice na partijskom sastanku preporučio. I da se ne asfaltira prvo Đokin sokak jer je Đoka neki đoka u partiji, a da ja lomim noge po ispucalim trotoarima.

Najviše ti zameram što me svakog dana praviš ludom. Bar da muljaš i ćutiš, pa i nekako! A ti zapela – te neradnik sam, te lenja sam, te oću da radim da bih živela, a ti bi da živim da bih radila, te spavam i kad svane. Ti tvrdiš da ja izvodim neke besne gliste – hoću da kupujem knjige; hoću da Rale Milenković može da gostuje svuda gde ima publiku (što znači svuda), a ne Kursadžije; hoću da Vasil Hadžimanov slobodno nastupa zato što je kvalitetan, a ne Amadeus bend; hoću da Kokan Mladenović dobije nagradu kad god mu je predstava najbolja, a ne da Lazar Ristovski dobije 40 miliona dinara … Ja hoću, ti ne daš, a ja te plaćam!

Državo, nisi pokvarila samo ono čega se nisi dočepala!

Ja te ne bih više plaćala, ako može.

Ja bih da ti dam otkaz, a ako se i drugi dosete, osta ti bez posla!

Jedino za šta mogu da te pohvalim jeste to što si sama shvatila da si bolesna i nesposobna, ali ti mnogo zameram što si onda našla belosvetske staratelje da rade tvoj posao kako oni hoće, pa sad moram i njih da plaćam. Bolje bi bilo da si otišla na lečenje. Eto, još bih samo za tvoje lečenje dobrovoljno dala moje rođene pare.

P.S. Ne, neću nigde da idem. Meni je ovde mesto, ali tebi takvoj nije.

Izvor: Kurir.rs